Чудесни свет Чаплиновог унука

ПАРИСКА СЦЕНА

Специјално за Политику од дописника Танјуга
Из вечери у вече понавља се иста сцена у позоришту „Рон поен” (Rond Point), недалеко од париске авеније Шанзелизе: у препуној сали, у којој се тражи место на степеништу, публика се сањалачки предаје поетској визији Џејмса Тијереа, тридесетчетворогодишњег швајцарског кореографа, глумца, мимичара и акробате, који је наследио нешто од магије свог славног деде, Чарлија Чаплина.

Од борбе против олује до једрилице која се пробија кроз буру са путницима очију уперених ка пучини, Тијере и његова „Компанија Антон” (ветропир, према надимку који су му дали родитељи) воде публику кроз путовање какво до сада нису имали прилике да виде на сцени, у представи „Будност понора”, инспирисаној књигом Мориса Метерлинка „Живот пчела”.

Овај комад, који је већ обишао велике светске центре, измиче жанровским квалификацијама – то није ни циркуска, ни мимичарска, ни плесна, ни позоришна представа, већ све то заједно.

Публика је опчињена овим фантазмагоричним светом, у коме стално долази до изненађујућих метаморфоза једне телесне форме у другу, једног објекта у неки сасвим други.

Иако му је доста поређења са његовим славним дедом, од кога је наследио не само таленат већ и физичку сличност, није могуће отргнути се утиску да на сцени оживљава свет најпознатијег бескућника на свету, кроз свој аутентични уметнички израз.

То је нарочито упечатљиво у нумерама у којима користи миму, враћајући на сцену малог човека са својим недоумицама: који пут да изабере – таман му десна рука покаже смер, кад му лева лупи шамар – са својом неспретношћу: док чита новине које му се залепе за ђонове, па не може да их се ослободи, са украденим пољупцима и сновима.

Дух славног деде присутан је и у естетици представе, у гестовима и покретима који асоцирају на неми филм, у сценографији коју чине необични предмети, попут старог грамофона или рококо капије, направљене по моделу капије која се налази недалеко од Тијереовог париског стана.

Тијере долази из циркуског света, у коме је одрастао од четврте године, уз мајку, Викторију Чаплин (ћерку Чарлија Чаплина) и оца Жан-Батиста Тијереа, акробата који су основали циркус „Добар дан”. То је било на почетку седамдесетих година, када се рађао концепт „новог” циркуса, који комбинује различите жанрове, од жонглирања и трапеза до позоришта и музике, и који је осамдесетих година прошлог века постао веома популаран у Француској, као и у свету. Тијере се временом удаљио од ове циркуске „моде” која је преплавила земљу и окренуо глуми, похађајући неке од најбољих глумачких школа, попут „Пиколо театра” у Милану и позоришне школе на Харварду. Научио је да игра и свира виолину, открио магију и миму. Данашњи успех је плод ових различитих талената које је развио и објединио у својим креацијама, као и потпуне посвећености сценском раду. Иако му је дуго требало да наметне своју уметничку визију, успех није изостао: од првог комада, „Симфоније ветропира”, преко „Будности понора” до последњег, „Довиђења, кишобране” освајао је европску и америчку критику и, што је важније, публику.

Уследиле су и награде – четири „Молијера” (највеће позоришно признање у Француској) између 2006. и 2007. године и награда „Позоришно задовољство Марсел Намијас”, названа по мецени, која ће му бити додељена 19. јануара.

Иако је глумио у двадесетак филмова, са неким од најпознатијих редитеља, од Питера Гриневеја, до Тонија Гатлифа, са којим је управо завршио снимање филма о трагичној судбини Цигана за време Другог светског рата, Тијере се боље осећа на позоришним даскама. Иако истиче да се увек трудио да му наслеђе славног деде, који је умро кад му је било три године, не представља терет, признаје да је његов дух „увек ту негде”. Са њим га повезује „инстинкт да забавља публику”, који је развио у циркусу.

Из овог света црпи и инспирацију за необичну структуру својих комада. Као што се у циркусу нумере смењују једна за другом, тако и он у својим комадима полази од различитих сцена између којих гради спојеве, како би их уклопио у целину. У „Будности понора” сцене се утапају једна у другу са мајсторском флуидношћу.

Веза са родитељима, који су на њега извршили одлучујући утицај, није прекинута, па је тако мајка радила на костимима у овој представи и осмислила чудесна бића и објекте који су својствени њеним креацијама. Викторија Чаплин ради и са Џејмсовом сестром, Аурелијом, која тренутно спрема представу у Бостону. Заједно маштају да се поново окупе и направе породичну представу, али та идеја ће, изгледа, морати да сачека јер Џејмс Тијере припрема за пролеће свој први соло комад.