Umetnički sjaj potpuno lišen iluzija

Novi dobitnik Nobelove nagrade za književnost je mađarski pisac Laslo Krasnahorkai. Jedan je od najmisterioznijih pisaca današnjice po mišljenju Kolma Tojbina, vrlo dobro poznat srpskim izdavačima i čitaocima, od  „Platoa", „Derete” do izdavačke kuće „Rende”, zahvaljujući i njegovom prevodiocu na srpski jezik Marku Čudiću, ali i njegovoj poseti Međunarodnom beogradskom sajmu knjiga pre nekoliko godina. Autor je kod nas objavljenih romana „Melanholija otpora” i „Satantango”, koji su imali i svoje ekranizacije u režiji Bele Tara, kao i zbirke pripovedaka „Ide svet”. Spada u red najznačajnijih i najprevođenijih mađarskih prozaista. Za njegovo stvaralaštvo karakteristična je apokaliptična ironijsko-parodijska slika savremene Mađarske i savremenog sveta.

Laslo Krasnahorkai veliki je pisac centralne Evrope, epskog zamaha, tradicije koja obuhvata Kafku, kao i Tomasa Bernharda, a njegovu prozu odlikuje apsurd i groteskni pristup. Kao i „vizionarski opus, koji u svetu apokaliptičkog terora reafirmiše moć umetnosti”, kako je istakao Anders Olson, predsedavajući Nobelovog komiteta. Ali, kako je još dodao, Krasnahorkai je autor i dela inspirisanih njegovim dalekim putovanjima u Kinu i Japan.

Mats Malm, stalni sekretar Švedske akademije, saopštavajući ovu vest, juče u Stokholmu, rekao je da je Krasnahorkaiju vest saopštio telefonom, zatekavši ga u Frankfurtu.

Nagrađeni autor rođen je u gradu Đula u istočnoj Mađarskoj 1954. godine, a poznat je postao po pomenutom romanu „Satantango” iz 1985. godine, „romanu čekanja” o bezimenoj mađarskoj varošici i njenim grotesknim žiteljima, zarobljenim u zamku sopstvene neodlučnosti da napuste svoju ustajalu zabit i krenu u potragu za boljom budućnošću. Radnja ove knjige, koja se zbiva tokom tri kišna dana, kulminiraće u centralnoj sceni plesa s đavolom u lokalnoj krčmi, a kružna struktura romana samo pojačava utisak bezizlaznosti iz obruča u kojem se pakleni ples odigrava. Delo kao da prati korake tanga dok se sumorna stvarnost, odslikana kroz duševna stanja meštana, polako, ali sigurno, urušava. Desiće se velika tragedija i lažni prorok Irimija pojaviće se kao glavni protagonista tog neumitnog raspadanja. Ovo je jednostavna priča, napisana kompleksnim ali besprekorno preciznim stilom, uznemirujućih detalja i pripovedačkih skokova, zbog kojih će čitalac i sam biti primoran da preispita osnove sopstvene realnosti…

Po ovom romanu reditelj Bela Tar snimio je kultni skoro osmočasovni filmski klasik, koji predstavlja još jednu potvrdu stare teze da se đavo uvek najbolje zabavlja. On uživa u neverstvima, intrigama, neostvarenim nadama i surovo prekinutim snovima preostalih, od zlobe obolelih meštana, koji nisu smogli snage da se izvuku iz „živog peska svakodnevice”: njihov svet se nalazi negde između kosmičkog i tragičkog, u najnebitnijem ćošku univerzuma, gde svako nepogrešivo zna korake velikog plesa smrti.

Krasnahorkai je poznat i kao postmoderni autor, čije su rečenice dugačke i „meandrirajuće”, ali i precizne u tome da dočaraju apsurdnu i čulnu sagu o banalnosti apokalipse, ali i po distopijskim i melanholičnim temama, zbog kojih je poređen sa Gogoljem, Melvilom, Beketom i Kafkom.

Njegov roman „Melanholija otpora”, drugi po redu, na mađarskom prvi put objavljen 1989. godine, sastoji se od jedne neprekinute, dugačke rečenice koja se proteže na 300 stranica, a koja podseća na muzičku kompoziciju (kritičari se bave i uticajem muzike na njegovu prozu). Ima neobičnu priču, smeštenu u gradić u mađarskom Alfeldu (deo Panonske nizije), gde dolazi cirkus sa ogromnim prepariranim kitom. Uskoro će se, međutim, ispostaviti da su i cirkus i kit zapravo samo fasada i izgovor Knezu, jezivom „biću iz senke”, da podbuni rulju, koja će u ime nekakvog „ponovnog uspostavljanja Celine” početi da ruši sve pred sobom. Situaciju opšte panike i pometnje koristi robustna i ambiciozna gospođa Ester, koja bi da prigrabi poluge gradske vlasti. Ovaj roman Lasla Krasnahorkaija uvodi čitaoca u mračne dubine jednog, u svakom smislu, opustošenog sveta u kojem više ne važi svakodnevna logika i u kojem se sve uobičajene zamisli o životu nemilice ruše...

Napuštajući komunističku Mađarsku 1987. godine, Krasnahorkai je proveo godinu dana u Zapadnom Berlinu, a kasnije inspiraciju je crpeo iz Mongolije i Kine, u romanima „Zarobljenik iz Urge” i „Uništenje i tuga ispod nebesa”. Dok je pisao „Rat i rat” putovao je širom Evrope, a živeo je i u njujorškom stanu Alena Ginsberga, opisujući poeziju bit generacije kao ključnu za završetak romana. Njegova obožavateljka bila je Suzan Sontag, koja ga je zvala „savremenim mađarskim majstorom apokalipse”, dok ga je čuveni Zebald hvalio zbog univerzalnosti vizije. Godine 2015. Krasnahorkai postao je prvi mađarski pisac koji je dobio Internacionalnog Man Bukera.

Pripovetke Lasla Krasnahorkaija u knjizi „Ide svet” smeštene su u različite krajeve sveta, u sadašnje vreme i blisku prošlost, a njihovi glavni junaci su ljudi koji imaju velike želje i nadanja, stalno maštaju o tome da pobegnu od učmalosti života i svakodnevice, ali nemaju hrabrosti da bilo šta promene, ne mrdajući se sa mesta, dok svet prolazi…

Krasnahorkai, koji se nekako uvek drži podalje od književnih krugova i različitih poređenja, izjavio je jednom da je pokušavao da stvori apsolutno originalan stil i da bude potpuno oslobođen od literarnih predaka, ali da ne želi ni da stvori neke nove verzije Kafke, Dostojevskog ili Foknera svojim uticajem.

Stiv Sem Sandberg, jedan od članova Nobelovog komiteta, pohvalio je moćni, muzikom inspirisan, epski stil Krasnahorkaija, njegov umetnički sjaj potpuno lišen iluzija i prikaz krhkosti društvenog poretka, u kombinaciji sa njegovom nepokolebljivom verom u moć umetnosti, što je sve navelo Švedsku akademiju da ga nagradi.

Krasnahorkai se bavio i različitim poslovima, zbog neposlušnosti je napustio vojsku, svirao je klavir u džez bendu i studirao je mađarski jezik na budimpeštanskom univerzitetu.