Pozorište može da oživi istoriju

Gaj Galerije Valerije Maksimijan Avgust, rimski imperator (258–311), naslovni je junak drame „Galerije” Miloša Latinovića na sceni Narodnog pozorišta Timočke Krajine „Zoran Radmilović” u Zaječaru, koje je iniciralo ovaj umetnički poduhvat. Nadomak Feliks Romulijane, carske palate koju je u rodnom kraju Galerije podigao u čast svoje majke Romule, a ujedno i mesta gde je planirao da se posle smrti apoteozom uzdigne u red rimskih božanstava. Premijera predstave „Galerije” biće izvedena kao svojevrsna uvertira u ovogodišnje 34. izdanje Festivala „Zoran Radmilović” do kojeg se posebno drži u njegovom rodnom gradu. Reditelj, autor adaptacije i scenograf je Nebojša Bradić koji je potpisao i izbor muzike. Dramaturg je Aleksandar Milosavljević, a kostimografkinja Staša Jamušakov. Igraju: Pavle Pekić, Nataša Petrović, Zoran Karajić, Miloš Tanasković, Ana Bretšnajder Tanasković, Jovan Veljković, Teodora Stojković, Sanja Nedeljković i Gabrijel Bećarević.

Šta vas je lično najviše dotaklo u priči o Galeriju Maksimijanu i njegovom životu?

Možda ono što se može pronaći između redova zvanične istorije: njegov nezadrživi, ali mukotrpni uspon prema vrhu rimske vlasti, od govedara u Meziji do rimskog avgusta, do imperatora, ratne pobede i bolni porazi, kompromisi, bič Dioklecijanove kazne, slavljenje trijumfa građenjem slavoluka, kula i palata, neočekivanih političkih odlika, vlastodržačkih preterivanja, izjednačavanje s bogovima. Sve to se može pronaći u kratkotrajnoj vladavini Galerija, koja je smeštena između perioda vlasti dva istorijski poznata imperatora Diklecijana i Konstantina. Ono što fascinira jeste Galerijeva bezrezervna odanost imperiji, i ta karakteristika je obeležila njegovu vladavinu, a to je značilo surovi progon hrišćana, čija je vera i upornost kvarila sreću u carstvu. Štitio je Gaj Valerije Maksimijan Galerije „svoj Rim” i njegove vrednosti, a zauzvrat gubio porodicu, prijatelje, vojničku čast.

Istrajavali ste na istorijskim izveštajima o Galeriju Maksimijanu. Kako ste predstavili konflikt između njegove uloge kao vojskovođe i njegove lične ili političke percepcije prema novoj veri?

Surovost, zasnovana na ideji očuvanju vlasti po svaku cenu. Galerije je poštovao rimsku veru i smatrao da je to vera predaka i vera u pretke „lare, penate, mane”. Smatrao je da Rimljanin tako održava poredak u društvu, sklad između neba i zemlje. Bogovi pomažu da sve dođe na svoje mesto, da se čovečanstvo uzdigne, da vlada red, da bude mir, da svaki čovek nađe svoje mesto u carstvu. Hrišćani su narušavali taj „sklad” uveravanjem da vlast ne štiti bogove rimske, nego carsku moć. Zbog toga njegova žena, i kćer Dioklecijanova, Valerija, koja je pripadala hrišćanskoj sekti, kaže da, kao i svi hrišćani, svog boga poštuje, dok se rimski vladari sa bogovima identifikuju, te da ne treba njima poštovanje i žrtvovanje zbog rimskih bogova, nego im je potreban strah naroda da bi bio poslušan, odan. To je nagoveštaj jasnog konflikta koji traje u državi, ali i u njegovoj porodici. Na kraju drame, razrešenjem konflikta, Galerije ostaje sam, napušten od svog mentora Dioklecijana, svoje žene i prijatelja. Edikt je Galerijevo delo, čin pomirenja sa sudbinom i priznavanja poraza. Konstantin ga je samo primenio.

Šta biste želeli da publika oseti i nauči nakon što pogleda vašu predstavu o Galeriju Maksimijanu?

Skromne su moći naše umetnosti. Umetnosti uopšte. Srpska umetnost ima Steriju i Nušića, ali ih ni vlast, ni narod ne čitaju, jer da je suprotno, neke stvari u društvu se ne bi dogodile, a učinjenom se ne bi iznenađivali i čudili. Tako i ova priča o sudbini čovekovoj, čudnoj, uzbudljivoj, neočekivanoj, surovoj, divnoj, nije ništa drugo do storija o prolaznosti moći, slave, života. Na kraju ostaješ sam, s tegom na leđima, punim onoga što si činio. A Epiktet kaže: „Nemoj javno tražiti više od onoga što možeš i nemoj prisvajati ono što svima pripada.” Ova replika ne postoji u drami, ali komad govori upravo o tome, i taj osećaj prožimaće, verujem, publiku.

Da li ste u procesu stvaranja drame otkrili nešto što vas je iznenadilo ili promenilo vaše mišljenje o Galeriju?

Poštovanje prema autoritetu, jer u momentu kada Galerije definitivno jeste najveći autoritet u rimskom carstvu, on poštuje Dioklecijana, koji ga je uzdigao i podržavao. Danas je takva situacija nezamisliva, jer savremeni svet ne poznaje taj momenat poštovanja, zahvalnosti, ljubaznosti. Danas je sve novac i kapital, a ti „drugari” ne poznaju ni ljudskost, ni ljubav, ni dušu.

Kakav je vaš lični stav prema njegovoj ulozi u istoriji? Da li ga vidite kao heroja, antagonistu ili nešto treće?

Galerije je heroj. Prvo, bio je neustrašivi ratnik. Poštovan i hvaljen od pripadnika rimskih legija. Drugo, bio je odlučan vladar. Dosledan i, može se reći, pravičan u okvirima zakona koji su postojali. Treće, iza sebe je ostavio impresivno nasleđe. Nije Galerije razumeo umetnost, još manje umetnike, ali znao je da će umetnička dela nadživeti vojničku i imperatorsku slavu. Zbog toga je vojničke trijumfe obeležavao gradnjom slavoluka i palata, kojima se i danas divimo. Činio je to zbog sebe, ali ostalo je, eto, nešto i za nas...

Kako vidite ulogu umetnosti, pozorišta u objašnjenju i oživljavanju istorijskih događaja i ličnosti? Na koje načine smatrate da umetnost može doprineti razumevanju istorijskih događaja ili ličnosti?

Postoji, verovatno izmišljena, anegdota, koju navodi Plutarh, o susretu Solona i glumca Tespisa. Solon, koji je na svet doneo ideju demokratije i dionizijske orgije stavio pod pokroviteljstvo države, povukao se iz državnih poslova, pa je „živahno pijančio i pevao slaveći Dionizija”, a onda je prisustvovao predstavi ispred Tespisovih kola na trgu. Razočaran, prišao je Tespisu i pitao ga da li ga je sramota što ljudima nudi takve laži. Tespis je odgovorio da ljudima pruža zadovoljstvo, a Solon se razljutio i rekao „da ako takvo zadovoljstvo prihvatimo uskoro ćemo ga imati u politici”. Dakle, Tespisova maska postala je deo „garderobe” savremenih političara. Nisu umetnost i politika toliko udaljeni, jer magija scene neizrecivo privlači i jedne i druge, tu su reflektori, mediji, publika. Žive za to i od toga da dignu ruku, a puk da im se divi. Pozorište ima snagu da oživi i objasni određenje istorijske događaje i ličnosti, i dovoljan je samo Šekspir da pokaže da ništa u našoj ekumeni nije novo: ni Ričard, ni Magbet, ni Koriolan, ni Jago, te da se istorija ponavlja jednom kao tragedija, drugi put kao farsa...