Позориште може да оживи историју

Гај Галерије Валерије Максимијан Август, римски император (258–311), насловни је јунак драме „Галерије” Милоша Латиновића на сцени Народног позоришта Тимочке Крајине „Зоран Радмиловић” у Зајечару, које је иницирало овај уметнички подухват. Надомак Феликс Ромулијане, царске палате коју је у родном крају Галерије подигао у част своје мајке Ромуле, а уједно и места где је планирао да се после смрти апотеозом уздигне у ред римских божанстава. Премијера представе „Галерије” биће изведена као својеврсна увертира у овогодишње 34. издање Фестивала „Зоран Радмиловић” до којег се посебно држи у његовом родном граду. Редитељ, аутор адаптације и сценограф је Небојша Брадић који је потписао и избор музике. Драматург је Александар Милосављевић, а костимографкиња Сташа Јамушаков. Играју: Павле Пекић, Наташа Петровић, Зоран Карајић, Милош Танасковић, Ана Бретшнајдер Танасковић, Јован Вељковић, Теодора Стојковић, Сања Недељковић и Габријел Бећаревић.

Шта вас је лично највише дотакло у причи о Галерију Максимијану и његовом животу?

Можда оно што се може пронаћи између редова званичне историје: његов незадрживи, али мукотрпни успон према врху римске власти, од говедара у Мезији до римског августа, до императора, ратне победе и болни порази, компромиси, бич Диоклецијанове казне, слављење тријумфа грађењем славолука, кула и палата, неочекиваних политичких одлика, властодржачких претеривања, изједначавање с боговима. Све то се може пронаћи у краткотрајној владавини Галерија, која је смештена између периода власти два историјски позната императора Диклецијана и Константина. Оно што фасцинира јесте Галеријева безрезервна оданост империји, и та карактеристика је обележила његову владавину, а то је значило сурови прогон хришћана, чија је вера и упорност кварила срећу у царству. Штитио је Гај Валерије Максимијан Галерије „свој Рим” и његове вредности, а заузврат губио породицу, пријатеље, војничку част.

Истрајавали сте на историјским извештајима о Галерију Максимијану. Како сте представили конфликт између његове улоге као војсковође и његове личне или политичке перцепције према новој вери?

Суровост, заснована на идеји очувању власти по сваку цену. Галерије је поштовао римску веру и сматрао да је то вера предака и вера у претке „lare, penate, mane”. Сматрао је да Римљанин тако одржава поредак у друштву, склад између неба и земље. Богови помажу да све дође на своје место, да се човечанство уздигне, да влада ред, да буде мир, да сваки човек нађе своје место у царству. Хришћани су нарушавали тај „склад” уверавањем да власт не штити богове римске, него царску моћ. Због тога његова жена, и кћер Диоклецијанова, Валерија, која је припадала хришћанској секти, каже да, као и сви хришћани, свог бога поштује, док се римски владари са боговима идентификују, те да не треба њима поштовање и жртвовање због римских богова, него им је потребан страх народа да би био послушан, одан. То је наговештај јасног конфликта који траје у држави, али и у његовој породици. На крају драме, разрешењем конфликта, Галерије остаје сам, напуштен од свог ментора Диоклецијана, своје жене и пријатеља. Едикт је Галеријево дело, чин помирења са судбином и признавања пораза. Константин га је само применио.

Шта бисте желели да публика осети и научи након што погледа вашу представу о Галерију Максимијану?

Скромне су моћи наше уметности. Уметности уопште. Српска уметност има Стерију и Нушића, али их ни власт, ни народ не читају, јер да је супротно, неке ствари у друштву се не би догодиле, а учињеном се не би изненађивали и чудили. Тако и ова прича о судбини човековој, чудној, узбудљивој, неочекиваној, суровој, дивној, није ништа друго до сторија о пролазности моћи, славе, живота. На крају остајеш сам, с тегом на леђима, пуним онога што си чинио. А Епиктет каже: „Немој јавно тражити више од онога што можеш и немој присвајати оно што свима припада.” Ова реплика не постоји у драми, али комад говори управо о томе, и тај осећај прожимаће, верујем, публику.

Да ли сте у процесу стварања драме открили нешто што вас је изненадило или променило ваше мишљење о Галерију?

Поштовање према ауторитету, јер у моменту када Галерије дефинитивно јесте највећи ауторитет у римском царству, он поштује Диоклецијана, који га је уздигао и подржавао. Данас је таква ситуација незамислива, јер савремени свет не познаје тај моменат поштовања, захвалности, љубазности. Данас је све новац и капитал, а ти „другари” не познају ни људскост, ни љубав, ни душу.

Какав је ваш лични став према његовој улози у историји? Да ли га видите као хероја, антагонисту или нешто треће?

Галерије је херој. Прво, био је неустрашиви ратник. Поштован и хваљен од припадника римских легија. Друго, био је одлучан владар. Доследан и, може се рећи, правичан у оквирима закона који су постојали. Треће, иза себе је оставио импресивно наслеђе. Није Галерије разумео уметност, још мање уметнике, али знао је да ће уметничка дела надживети војничку и императорску славу. Због тога је војничке тријумфе обележавао градњом славолука и палата, којима се и данас дивимо. Чинио је то због себе, али остало је, ето, нешто и за нас...

Како видите улогу уметности, позоришта у објашњењу и оживљавању историјских догађаја и личности? На које начине сматрате да уметност може допринети разумевању историјских догађаја или личности?

Постоји, вероватно измишљена, анегдота, коју наводи Плутарх, о сусрету Солона и глумца Тесписа. Солон, који је на свет донео идеју демократије и дионизијске оргије ставио под покровитељство државе, повукао се из државних послова, па је „живахно пијанчио и певао славећи Дионизија”, а онда је присуствовао представи испред Тесписових кола на тргу. Разочаран, пришао је Теспису и питао га да ли га је срамота што људима нуди такве лажи. Теспис је одговорио да људима пружа задовољство, а Солон се разљутио и рекао „да ако такво задовољство прихватимо ускоро ћемо га имати у политици”. Дакле, Тесписова маска постала је део „гардеробе” савремених политичара. Нису уметност и политика толико удаљени, јер магија сцене неизрециво привлачи и једне и друге, ту су рефлектори, медији, публика. Живе за то и од тога да дигну руку, а пук да им се диви. Позориште има снагу да оживи и објасни одређење историјске догађаје и личности, и довољан је само Шекспир да покаже да ништа у нашој екумени није ново: ни Ричард, ни Магбет, ни Кориолан, ни Јаго, те да се историја понавља једном као трагедија, други пут као фарса...