Sta­re sor­te pri­pa­da­ju svi­ma

Va­lje­vo – Na svet­skom ni­vou mi­slim da ne po­sto­ji du­nja ko­ja je kva­li­tet­ni­ja od le­sko­vač­ke. Ona ima ne­kih pro­ble­ma sa ot­por­no­šću, ali od nje se pra­ve ube­dlji­vo naj­bo­lji de­sti­la­ti. Od ja­bu­ka, tu su ko­la­ča­ra, le­po­cvet­ka ko­ja je po mom mi­šlje­nju naj­kva­li­tet­ni­ja na­ša ja­bu­ka, za­tim bu­dim­ka, ko­ža­ra... A šlji­ve – ran­ka i po­že­ga­ča – po kva­li­te­tu ne­pre­va­zi­đe­ne, ne mo­že im pri­ći ni­jed­na sor­ta...

Ova­ko o ne­kim sta­rim sor­ta­ma go­vo­ri dr Iva­na Ra­do­vić, asi­stent sa dok­to­ra­tom i vi­ši na­uč­ni sa­rad­nik Po­ljo­pri­vred­nog fa­kul­te­ta u Ze­mu­nu, je­dan od osni­va­ča i ak­ti­vi­sta Eko­lo­škog po­kre­ta „Okvir ži­vo­ta”. Reč je o or­ga­ni­za­ci­ji na­sta­loj 2013. go­di­ne u mi­o­nič­kom se­lu Pa­štrić sa ci­ljem da se ba­vi za­šti­tom ži­vot­ne sre­di­ne, ali ne sa­mo s aspek­ta pri­ro­de i bi­o­lo­gi­je već i s aspek­ta po­ljo­pri­vre­de, za­šti­te agro­bi­o­di­ver­zi­te­ta, za­šti­te sta­rih sor­ti, tra­di­ci­o­nal­nih po­ljo­pri­vred­nih prak­si i di­vljeg bi­o­di­ver­zi­te­ta.

Sta­re sor­te su, po re­či­ma Ra­do­vi­će­ve, ve­o­ma va­žne jer pred­sta­vlja­ju zna­ča­jan iz­vor ge­na za ot­por­nost na no­ve iza­zo­ve po­ljo­pri­vred­ne pro­iz­vod­nje, po­seb­no na kli­mat­ske pro­me­ne. One su, uz to, zna­čaj­ne i za ga­stro­no­mi­ju i lo­kal­nu tra­di­ci­ju, kul­tur­ni i du­hov­ni iden­ti­tet jed­nog na­ro­da, za kva­li­tet hra­ne, di­ver­zi­tet i za­šti­tu ži­vot­ne sre­di­ne. Zna­čaj­ne su i za pra­va ze­mljo­rad­ni­ka na se­me, jer sta­re sor­te pri­pa­da­ju svi­ma, ne­ma­ju auto­ra ni vla­sni­ka ko­ji mo­že ogra­ni­či­ti nji­ho­vo ko­ri­šće­nje u lo­kal­nim za­jed­ni­ca­ma.

Čla­no­vi „Okvi­ra ži­vo­ta” su pro­fe­so­ri fa­kul­te­ta, dok­to­ri po­ljo­pri­vred­nih i bi­o­lo­ških na­u­ka, struč­nja­ci raz­li­či­tih pro­fi­la ko­ji se ba­ve agro­tu­ri­zmom, eko-tu­ri­zmom, za­tim po­ljo­pri­vred­ni­ci, lju­di ko­je in­te­re­su­je ba­što­van­stvo i ga­je­nje sta­rih sor­ti. Po­kret je 2019. go­di­ne osno­vao ban­ku se­me­na či­ji je za­da­tak sa­ku­plja­nje sta­rih sor­ti, nji­ho­va pro­mo­ci­ja u ši­rem jav­nom pro­sto­ru, po­ve­ća­nje do­stup­no­sti, pro­mo­ci­ja ve­ćeg uče­šća gra­đa­na u ovim ak­tiv­no­sti­ma, raz­me­na se­me­na, or­ga­ni­zo­va­nje iz­lo­žbi...

„Okvir ži­vo­ta” je, u sa­rad­nji sa In­sti­tu­tom za ku­ku­ruz „Ze­mun po­lje”, ne­dav­no u Va­lje­vu or­ga­ni­zo­vao ra­di­o­ni­cu na te­mu „Agro­bi­o­di­ver­zi­tet i pra­vo na se­me” na ko­joj je pred­sta­vlje­na ini­ci­ja­ti­va za for­mi­ra­nje plat­for­me za bilj­ne ge­ne­tič­ke re­sur­se za hra­nu i po­ljo­pri­vre­du. Bi­lo je re­či o kon­zer­va­ci­ji sta­rih sor­ti po­ljo­pri­vred­nih bi­lja­ka, nji­ho­vom po­nov­nom uvo­đe­nju na tr­ži­šte, oču­va­nju sta­rih sor­ti vo­ća...

– Že­li­mo da u ce­loj Sr­bi­ji udru­ži­mo sve lju­de ko­ji se ba­ve bilj­nim ge­ne­tič­kim re­sur­si­ma. Ve­o­ma je va­žno da ini­ci­ja­ti­ve za za­šti­tu sta­rih sor­ti kre­ću od lo­ka­la, od po­ljo­pri­vred­ni­ka... Jer mi se kao na­uč­ni­ci ba­vi­mo tom te­mom sa svog aspek­ta, ali je ja­ko va­žno da sva­ko iz svog ugla ka­že šta su pro­ble­mi. Če­sto pro­ble­mi po­ljo­pri­vred­ni­ka ni­su pre­po­zna­ti od stra­ne do­no­si­la­ca od­lu­ka, oni če­sto ni­su sve­sni šta je tom ma­lom po­ljo­pri­vred­ni­ku ko­ji ima tri, če­ti­ri hek­ta­ra ob­ra­di­ve po­vr­ši­ne za­i­sta po­treb­no. Le­po je pri­ča­ti o di­gi­ta­li­za­ci­ji po­ljo­pri­vre­de, ali mi ima­mo me­ha­ni­za­ci­ju iz osam­de­se­tih go­di­na, ne­ma­mo na­vod­nja­va­nje, ne­ma­mo vo­du, što su osnov­na pi­ta­nja za po­ljo­pri­vred­ni­ka, mno­go pre­ča od di­gi­ta­li­za­ci­je – is­ti­če dr Iva­na Ra­do­vić.

Na­uč­ni­ci mo­ra­ju sa svo­je stra­ne da po­dr­že po­ljo­pri­vred­ni­ke, da bi ima­li po­dat­ke za­što je ne­ka sta­ra sor­ta kva­li­tet­ni­ja, do­da­je ona. I uka­zu­je da su sta­re sor­te spe­ci­fič­ne, jer je po­ljo­pri­vred­nik no­si­lac zna­nja o nji­ma, on sa nji­ma ži­vi 80 go­di­na, zna ka­ko cve­ta­ju, ka­kav im je kva­li­tet, ka­ko se ču­va­ju, za­što se ko­ri­ste...

– To zna­nje je ne­pro­ce­nji­vo i to zna­nje mo­ra­mo pre­ve­sti na­trag u na­u­ku. Zna­či, na­u­ka mo­ra da bu­de sve­sna tog zna­nja, da ga sa­ku­pi, kla­si­fi­ku­je i da se to is­ko­ri­sti za do­bro­bit tog po­ljo­pri­vred­ni­ka – po­ru­ču­je Ra­do­vi­će­va.

U tom kon­tek­stu, udru­ži­va­nje je ve­o­ma va­žno, jer pra­va po­ljo­pri­vred­ni­ka su če­sto ugro­že­na.

– Mi ni­smo ni sve­sni da ima­mo pra­vo na to se­me, sta­re sor­te pri­pa­da­ju svi­ma! One ne­ma­ju vla­sni­ka, za raz­li­ku od hi­bri­da ko­ji ima­ju svog auto­ra, ko­ji je pot­pi­san i ima­te ke­si­cu ko­ja se ku­pu­je u rad­nji... Sta­re sor­te su pot­pu­no dru­ga­či­je i, ako ho­će­mo ne­za­vi­snost hra­ne, mo­ra­mo je do­bi­ti na ovaj na­čin. Ja­ko je va­žno da bu­de­mo ne­za­vi­sni, da ima­mo svo­ja se­me­na ko­ja ne pri­pa­da­ju ni­ko­me, to jest pri­pa­da­ju svi­ma i ko­ja mo­že­mo slo­bod­no ko­ri­sti­ti – za­klju­ču­je dr Iva­na Ra­do­vić.