Umetnost i recesija

KRUPNI PLAN 
Poslednjih meseci sve svetske novine i elektronski mediji objavljuju na naslovnim stranama da je najjača svetska privreda – američka, duboko zagazila u recesiju, što znači u takvo opadanje privredne aktivnosti, kad i najveći propadaju – banke, veliki koncerni, čitave industrijske grane, što po pojedince ima stravične posledice. Preko noći mogu da izgube sve što su stekli decenijama i da se nađu na ulici. Nedostaje još samo čuvena italijanska mafija i prohibicija alkohola, pa da zaključimo da smo iz gotovo neuništivog virtuelnog sveta napravili strašni džinovski korak unazad u tridesete godine prošlog veka, kad je Amerikom zavladalo takvo beznađe da su mnogi potražili izlaz u samoubistvu.

Znamo da umetnost ime svoje puteve, često potpuno različite od ekonomskih, ali ako je stvaranje dela lični čin, njegova prodaja je već deo društvenog miljea. Kome je stalo do umetnosti, ako je sve što je stekao u životu preko noći izgubio. Ali, u tim tridesetim godinama jedan grad je svetleo i privlačio umetnike i iz Amerike i iz drugih zemalja. Pariz je tada za mnoge bio mesto nade, stvaranja i izlaska iz ekonomske i lične krize. Mnogi američki pisci i pre početka recesije kao da su intuitivno naslutili njenu pošast i pohrlili u „grad svetlosti”. Iako su se još osećale posledice Prvog svetskog rata, ceo Pariz je vrveo od umetnika – od Amerike, preko Španije, do Rusije, čemu je doprineo i novi umetnički pokret nadrealizam (prvi manifest napisao je Andre Breton, a ime mu je dao Gijom Apoliner). Granica između stvarnosti i sna je ukinuta, stvarno i fantastično postaju kameni temeljci nove stvarnosti – bio je osnovni credo nadrealizma.

Iz Amerike tih godina preseljavaju se u Pariz Frensis Skot Ficdžerald sa ženom Zeldom, Hemingvej, Henri Miler, Štajnbek i drugi koji u „gradu svetlosti”, pored pozorišta „Odeon” stvaraju pravu malu američku koloniju. Imali su tu, pored „Odeona”, i svoju knjižaru u kojoj su se okupljali i objavljivali svoja dela. Slavni Španci Pikaso i Dali već su u Parizu, a uskoro pristižu i mnogi umetnici iz Rusije, bežeći od revolucionarnog boljševičkog pogroma. Intelektualna elita Amerike i Evrope našla je u Parizu onu tako traženu slobodu, ne samo društvenu, već i slobodu od svih konvencija, bilo u stvaranju ili ponašanju. Po klubovima se noću pije i besomučno igra čarlston, ali, bogme, i stvara, ili se akumulira energija za dela koja će tek nastati. Najbolji primer za to je Frensis Skot Ficdžerald. Iako je Zelda ozbiljno psihički obolela, u Parizu je napisao svoje najbolje delo „Veliki Getsbi”, Artur Miler takođe, utoliko pre što njegova „Rakova obratnica” u puritanskoj Americi nikad ne bi ni bila objavljena, Hemingvej je pisao, ali se stvaralački pripremao za svoju ličnu i stvaralačku odiseju – za Španski građanski rat.

Među njima, kao grčke nimfe, „plivale su” Anais Nin i Ruskinja Gala, najpre Elijarova supruga i muza nadrealizma, a do kraja života nerazdvojna saputnica Salvadora Dalija. Iako osiromašena posle Prvog svetskog rata, Francuska je za sve njih, svojim slobodnim, ničim sputanim duhom, bila i utočište i inspiracija. Kad je nadrealizam počeo da posrće, a mnogi američki pisci se vratili u SAD, na francuskoj kulturnoj sceni pojavio se Sartr sa svojim egzistencijalizmom i čitavom bulumentom pristalica, a potom Alber Kami, večiti pobunjenik protiv sveta nepravde i na izvestan način stranac, kako glasi i naslov njegovog slavnog romana.

Danas Francuska nije ono što je bila u tridesetim godinama; ona i dalje zrači, ali s mnogo manje snage. Ali, ono što je za nju uvek bilo karakteristično zadržalo se do danas. Nazvali bismo to jednom vrstom otklona prema svemu što je američko, od moći do engleskog jezika. Ne možemo sa sigurnošću da tvrdimo, ali francuski duh koji su stvorili umetnici – a ne bogati naftaši, kockari i mafijaši na čijem se bogatstvu i besomučnom ubijanju stvarao američki stil života – znao je da bude svoj i samostalan. Bez obzira na revolucionarni teror i giljotinu za vreme Francuske revolucije, Pariz bi možda mogao ponovo da doživi novu renesansu – da u „grad svetlosti” pohrle američki stvaraoci, ali i drugi, naravno bežeći od pogubnih posledica recesije, ako ih nije sasvim uništio američki potrošački stil života, i da još jednom pokažu da postoji mesto u svetu gde se može humano živeti. A recesiju da ostave civilizaciji (?) koju najpre zanimaju bankovni računi, a tek na kraju plodovi stvaralačkog duha.

Da su Francuska i Pariz „nešto drugo” pokazalo se i posle Drugog svetskog rata. Kad nije bio u diplomatskoj službi, Lorens Darel nije živeo u Engleskoj već u Avinjonu, u Francuskoj, gde je posle njegovog slavnog „Aleksandrijskog kvarteta” nastao „Avinjonski kvintet”. Potom su usledile i druge „selidbe”, pre svega slikara sa naših prostora, koji su postali svetska imena: Dado Đurić, Petar Omčikus, Kosa Bokšan, Bata Mihailović, Ljubinka Jovanović, Vlada Veličković, Ljuba Popović, a od mlađih Cile Marinković, Nenad Žilić i kompozitor Ivan Jevtić.

Ali, to je već neka nova priča, u kojoj je stvaralačka opsesija Parizom poprimila druge duhovne tokove, zato što ni Pariz nije više ono što je bio. Utoliko je problem svetske recesije i odnosa umetnosti prema njoj intrigantniji i značajniji jer, kad posrće najmoćnija svetska sila, teško je verovati da ostali mogu nečem dobrom da se nadaju.