Уметност и рецесија

КРУПНИ ПЛАН 
Последњих месеци све светске новине и електронски медији објављују на насловним странама да је најјача светска привреда – америчка, дубоко загазила у рецесију, што значи у такво опадање привредне активности, кад и највећи пропадају – банке, велики концерни, читаве индустријске гране, што по појединце има стравичне последице. Преко ноћи могу да изгубе све што су стекли деценијама и да се нађу на улици. Недостаје још само чувена италијанска мафија и прохибиција алкохола, па да закључимо да смо из готово неуништивог виртуелног света направили страшни џиновски корак уназад у тридесете године прошлог века, кад је Америком завладало такво безнађе да су многи потражили излаз у самоубиству.

Знамо да уметност име своје путеве, често потпуно различите од економских, али ако је стварање дела лични чин, његова продаја је већ део друштвеног миљеа. Коме је стало до уметности, ако је све што је стекао у животу преко ноћи изгубио. Али, у тим тридесетим годинама један град је светлео и привлачио уметнике и из Америке и из других земаља. Париз је тада за многе био место наде, стварања и изласка из економске и личне кризе. Многи амерички писци и пре почетка рецесије као да су интуитивно наслутили њену пошаст и похрлили у „град светлости”. Иако су се још осећале последице Првог светског рата, цео Париз је врвео од уметника – од Америке, преко Шпаније, до Русије, чему је допринео и нови уметнички покрет надреализам (први манифест написао је Андре Бретон, а име му је дао Гијом Аполинер). Граница између стварности и сна је укинута, стварно и фантастично постају камени темељци нове стварности – био је основни credo надреализма.

Из Америке тих година пресељавају се у Париз Френсис Скот Фицџералд са женом Зелдом, Хемингвеј, Хенри Милер, Штајнбек и други који у „граду светлости”, поред позоришта „Одеон” стварају праву малу америчку колонију. Имали су ту, поред „Одеона”, и своју књижару у којој су се окупљали и објављивали своја дела. Славни Шпанци Пикасо и Дали већ су у Паризу, а ускоро пристижу и многи уметници из Русије, бежећи од револуционарног бољшевичког погрома. Интелектуална елита Америке и Европе нашла је у Паризу ону тако тражену слободу, не само друштвену, већ и слободу од свих конвенција, било у стварању или понашању. По клубовима се ноћу пије и бесомучно игра чарлстон, али, богме, и ствара, или се акумулира енергија за дела која ће тек настати. Најбољи пример за то је Френсис Скот Фицџералд. Иако је Зелда озбиљно психички оболела, у Паризу је написао своје најбоље дело „Велики Гетсби”, Артур Милер такође, утолико пре што његова „Ракова обратница” у пуританској Америци никад не би ни била објављена, Хемингвеј је писао, али се стваралачки припремао за своју личну и стваралачку одисеју – за Шпански грађански рат.

Међу њима, као грчке нимфе, „пливале су” Анаис Нин и Рускиња Гала, најпре Елијарова супруга и муза надреализма, а до краја живота нераздвојна сапутница Салвадора Далија. Иако осиромашена после Првог светског рата, Француска је за све њих, својим слободним, ничим спутаним духом, била и уточиште и инспирација. Кад је надреализам почео да посрће, а многи амерички писци се вратили у САД, на француској културној сцени појавио се Сартр са својим егзистенцијализмом и читавом булументом присталица, а потом Албер Ками, вечити побуњеник против света неправде и на известан начин странац, како гласи и наслов његовог славног романа.

Данас Француска није оно што је била у тридесетим годинама; она и даље зрачи, али с много мање снаге. Али, оно што је за њу увек било карактеристично задржало се до данас. Назвали бисмо то једном врстом отклона према свему што је америчко, од моћи до енглеског језика. Не можемо са сигурношћу да тврдимо, али француски дух који су створили уметници – а не богати нафташи, коцкари и мафијаши на чијем се богатству и бесомучном убијању стварао амерички стил живота – знао је да буде свој и самосталан. Без обзира на револуционарни терор и гиљотину за време Француске револуције, Париз би можда могао поново да доживи нову ренесансу – да у „град светлости” похрле амерички ствараоци, али и други, наравно бежећи од погубних последица рецесије, ако их није сасвим уништио амерички потрошачки стил живота, и да још једном покажу да постоји место у свету где се може хумано живети. А рецесију да оставе цивилизацији (?) коју најпре занимају банковни рачуни, а тек на крају плодови стваралачког духа.

Да су Француска и Париз „нешто друго” показало се и после Другог светског рата. Кад није био у дипломатској служби, Лоренс Дарел није живео у Енглеској већ у Авињону, у Француској, где је после његовог славног „Александријског квартета” настао „Авињонски квинтет”. Потом су уследиле и друге „селидбе”, пре свега сликара са наших простора, који су постали светска имена: Дадо Ђурић, Петар Омчикус, Коса Бокшан, Бата Михаиловић, Љубинка Јовановић, Влада Величковић, Љуба Поповић, а од млађих Циле Маринковић, Ненад Жилић и композитор Иван Јевтић.

Али, то је већ нека нова прича, у којој је стваралачка опсесија Паризом попримила друге духовне токове, зато што ни Париз није више оно што је био. Утолико је проблем светске рецесије и односа уметности према њој интригантнији и значајнији јер, кад посрће најмоћнија светска сила, тешко је веровати да остали могу нечем добром да се надају.