Drvoseča nežnog srca

Nema tog umetnika koji ostaje ravnodušan pred žitnim poljima. Inspirisala su pesnike, slikare, kompozitore... Krhke stabljike žitarica raspalile su i maštu jednog drvoseče iz Kučeva. Čuli smo da su veoma lepe, ali to što smo videli prevazišlo je naša očekivanja. Zato vam sa zadovoljstvom predstavljamo još jednog našeg sagovornika koji ima šta da pokaže. 

Naš sagovornik je po struci sarač, a bio je zaposlen u drvnoj industriji, dok nije propala. Kaže da sad ne bira posao, samo da zaradi za život. Slike od kaširane slame prvi put je video kod poznanika, ima tome već decenija i po. Svidele su mu se i poželeo je da i on nauči da ih radi. Trebalo je da mu budu samo razonoda, ali su se polagano pretvorile u veliku ljubav.

Ima svih boja

– Osim vremena, sve ostalo imam. I materijala, i motivacije, i inspiracije. Ovo radim samo kad ne mogu ništa drugo, a to je najčešće zimi, kad je loše vreme. Ima puno detalja, pa su mi potrebni meseci dok ne završim sliku. Na jednoj provedem od sto dvadeset, do sto pedeset radnih sati. To znam, jer vodim dnevnik i kad sednem i kad ustanem – napominje Veroljub.

Slama je, kaže, veoma zahvalan materijal, a što je najvažnije, ima je dosta u njegovom kraju.

(/slika2)– Koristim sve vrste žitarica: pšenicu, ječam, ovas, raž... a ponekad i kukuruzovinu i sirak. Sve što vidite uzeto je iz prirode, ništa od toga ne može da se kupi. Ali pravo je čudo šta sve priroda može da pruži. Ima, maltene, svih boja, jedino plavu nisam našao. Samo treba znati kad šta može da se nabavi. Ako promašim vreme, moram da čekam sledeću sezonu. Na primer, stabljika pšenice je prvo zelena, pa prelazi u belu, a onda u zlatnu. Na kraju dobija gotovo crnu boju. U ovo doba godine, u poznu jesen i tokom zime, kada su biljke u fazi truljenja, ima samo tamnih nijansi.

Tako dve godine nisam imao belu boju za lica, jer sam zakasnio da na vreme uberem kukuruzovinu. Čim je uhvati suša, magla ili vlaga, ona dobije pege i više nije upotrebljiva – jada se naš sagovornik.

Okrenuo se ikonama

(/slika3)Veroljub se, ipak, na vreme postarao da obezbedi dovoljne količine materijala. Nakupio je toliko zaliha da za deset narednih godina ne može da ih potroši! Sve je isklasirao i spakovao u kutije po vrsti i boji. Svaka slamčica prošla mu je kroz ruke.

– Kad ih donesem, najpre ih osušim van domašaja svetlosti i temperature. Onda ih skalpelom razrežem po dužini, pa ih pažljivo „raspeglam“ drškom noža i s lica i s naličja, tako da dobijem ravne tračice. Ta priprema je manje zanimljiv, ali važan deo posla, jer bez toga ne mogu da počnem. Tek tada iscrtavam skicu, i to preko dvostrukog indiga, a potom krojim delove od tih slamčica, tutkalom ih lepim na papir i prenosim na platno – u kratkim crtama objašnjava složen i veoma pipav postupak za koji mu, osim skalpela, makazica, lenjira i igle za lepljenje, od alata više ništa nije potrebno.

Njegova preokupacija su ikone. Na crnoj podlozi one prosto sinu, a nekako i kuću obasjaju. U to smo se i sami uverili, posmatrajući svetog Đorđa, ikonu njegove krsne slave na zidu dnevne sobe. Mada sve imaju prirodnu zaštitu, a i boje su postojane, on ih, radi svake sigurnosti, ipak stavlja između dva stakla.

Prema prvoj slici, na kojoj je motiv kokarde, gaji posebne emocije.

– Slika ima dosta grešaka, ali to vidim samo ja. Stajala je osam godina na tavanu, bez ikakve zaštite, i nimalo se nije promenila. Ona mi je najdraža i ne ide iz kuće. Nadam se da će da traje bar još 500 godina! Nameravam da uradim i zvanični grb Srbije, a posle se opet okrećem ikonama – poverio nam je Veroljub na rastanku.