Apisov testament

U jutro 26. juna 1917. godine, na mesnom groblju u Mikri, nedaleko od Soluna, lišeni su života streljanjem oficiri Srpske kraljevske vojske pukovnik Dragutin Dimitrijević Apis, major Ljubomir Vulović i dobrovoljac Rade Malobabić. Taj čin bio je posledica montiranog sudsko-političkog „Solunskog procesa”, koji je trajao od početka decembra 1916. pa do 1917. godine, kada je 23. maja izrečena smrtna presuda optuženima.

Ovaj proces vodio se protiv pukovnika Dragutina Dimitrijevića Apisa, zamenika načelnika štaba Treće armije srpske vojske i vođe tajnog oficirskog udruženja „Ujedinjenje ili smrt”, tzv. Crne ruke, za navodni pokušaj ubistva srpskog regenta Aleksandra Karađorđevića kod naselja Ostrovo 11. septembra 1916. godine. Ceo postupak bio je unapred isplaniran od strane oficirskog klana belorukaca, koje je predvodio komandant kraljeve garde Petar Živković i regent Aleksandar Karađorđević, i odmah se počelo s hapšenjem crnorukaca na čelu s Apisom.

Pukovnik Apis uhapšen je u selu Voštarani 15. decembra 1916. godine, a kod njega su pronađeni ustav i poslovnik organizacije, kao i spisak članova centralne uprave organizacije „Ujedinjenje ili smrt”. Prema spisku, pored Apisa uhapšeni su pukovnici Milan Milovanović, Čedomir Popović, Vladimir Tucović, Radoje Lazić, potpukovnici Velimir Vemić i Vitomir Cvetković, major Ljubomir Vulović, vicekonzul Srbije u Atini Bogdan Radenković i general Damjan Popović. Svi oni bili su smešteni u samice srpskog vojnog zatvora u Solunu, gde su čekali na suđenje. Savezničke vlade Engleske i Francuske i njihove komande u Solunu smatrale su aferu s Apisom i crnorukcima unutrašnjim pitanjem Srbije i jedino su se plašili kako će se ona odraziti na borbeni moral srpske vojske.

Regent Aleksandar i Pašić saveznicima i domaćoj javnosti predstavljali su da je uhapšena grupa htela da sruši demokratski sistem u Srbiji i da sklopi separatni mir s Centralnim silama. Pukovnik Petar Mišić podnošenjem optužnice protiv okrivljenih 2. aprila 1917. godine započeo je sprovođenje Solunskog procesa. Uhapšena desetorica crnorukaca optužena su zbog pripadanja tajnoj prevratničkoj organizaciji, koja je planirala da pobunom i atentatima svrgne postojeći parlamentarni poredak i dinastiju Karađorđevića, koje bi zamenila diktatura oligarhije od 10 do 15 ljudi. A 9. aprila 1917. pročitana je i druga optužnica protiv Apisa i majora Vulovića, po kojoj su njih dvojica optuženi da su pripremali atentat na regenta Aleksandra kod naselja Ostrovo septembra 1916 godine, za čije su navodno izvršenje angažovali mladobosance i dobrovoljce Muhameda Mehmedbašića i Radeta Malobabića.

Apis se na sudskom procesu vrlo slabo branio, ali je opovrgavao krivicu sebe i svojih ljudi. Za organizaciju „Ujedinjenje ili smrt” tvrdio je da je bila patriotska, a ne prevratnička, i da je prestala da postoji posle balkanskih ratova. Međutim, propuštao je da iznese mnoge argumente u svoju korist. Razlog za to bilo je njegovo uverenje da će on i ostali biti oslobođeni ili osuđeni na blage kazne jer se nisu bavili prevratničkim radnjama, nego upravo suprotno –patriotskim, i time se ponosio. Priznao je da su on i njegova organizacija organizovali i dali logističku podršku, naoružanje i podstrek mladobosancima u realizaciji i izvršenju Sarajevskog atentata na austrijskog princa Ferdinanda. Glavni adut u odbrani bilo mu je njegovo bezgranično rodoljublje, koje ga je nekada izdiglo kao najpopularniju političku ličnost Srbije pred početak balkanskih ratova, a u vreme suđenja u Solunu bilo mu je pogubno, i odlučujući činilac njegove fizičke i političke likvidacije. Svojim „raportom patriotske iskrenosti”, bezgraničnim i detinje naivnim, on je prihvatio krivicu. Očekivao je da će on i njegovi ljudi, ukoliko prizna krivicu, biti abolirani i dobiti oslobađajuće ili minimalne presude. Mnogi njegovi saborci nikad mu nisu oprostili tu iskrenost. Srpski vojni sud za oficire u Solunu dovršio je presudu austrijskog suda iz 1915. godine, a srpska vlada i regent Srbije Aleksandar Karađorđević odbili su zahteve za pomilovanje pukovnika Apisa, majora Vulovića i Rada Malobabića.

Saznavši od pukovnika Milana Dunjića da je presuda postala izvršna, pukovnik Apis pripremao se za smrt. Napisao je svoju poslednju volju – testament, u kojem je istakao: „Iako osuđen od oba suda na smrt i lišen milosti krune, ja umirem nevin i sa ubeđenjem da je moja smrt bila potrebna iz viših razloga Srbiji. Iz ovog mog ubeđenja potiče i moja duševna mirnoća, s kojom očekujem svoj poslednji čas. Neka Srbija bude srećna i neka se ispuni naš sveti zavet ujedinjenja celog srpstva i jugoslovenstva, pa ću i ja, i posle svoje smrti, biti srećan i blažen. A bol koji osećam što ću od srpske puške poginuti, biće mi lakši, u uverenju da je ta puška uperena u moje grudi radi dobra Srbije, radi onog dobra Srbije i srpskog naroda kome sam ja bio posvetio ceo svoj život. U tom svome radu, ja sam možda nešto i pogrešno učinio, možda sam se nehotice ogrešio o dalje interese Srbije, ali nikad svesno, već uvek ubeđen da radim samo za dobro Srbije. Neka mi se oprosti za po neku takvu pogrešku, bar nek mi oproste Srbi, a ja ću se moliti bogu da mi on svoju neiscrpnu milost podari. Živela Velika Srbija, živela Jugoslavija.”

„Prasak pušaka i detonacija, kao i udari puščanih zrna o tela i kamenje izazvali su stravičnu buku koja je uništila mirno letnje jutarnje svitanje nad Mikrom i Solunom. Uplašeni golubovi i druge ptice su poleteli, a prašina se dizala sa usahle zemlje. Malobabić je na mestu ubijen, a u Apisa i Ljubu morala su da se ispale još po dva metka u telo”, glasio je deo raporta kapetana Milana Stojkovića, koji je tog jutra komandovao streljačkim strojem.

Miomir Garašanin,

Beograd