Bori se za Srbiju!

Ima li dobre vlade i prihvatljivog šefa države Srbije? Narod – u kom je, za vreme najvećeg državnog uspona, često ponavljana neobična misao: „Da me stavi ko za kralja, ja bi’ znao kako valja!”; gde svako zna da vodi državu i sastavi nacionalnu fudbalsku reprezentaciju – može čak i da većinski podržava neki režim, ali ne i da ga dugo, u miru podnosi. 
Boris Tadić je za mene paradigma srpskog demokrate i jedinog među njima koji se – od nastanka stranke 1919. do danas – na demokratski način domogao najviše vlasti.

Tadić je u početku mogao imati neku važnost u DS-u, samo zato što mu je otac bio ugledan i prijatelj ostalih stranačkih utemeljitelja. Mogao je Boris te davne 1990. biti i biskup Taljeran, dakle, suvi politički genije, ali budući mlađi i od Đinđića (koji je za osnivače i sâm bio omladinac) – suštinski je ostao nevidljiv.

Leporek i uporan, mada uznemiravajuće mrzovoljno lenj, on se uspinjao stranačkom hijerarhijom nošen obožavanjem članstva (čak i kada ostatak Srba nije znao ništa o njemu). No, mogao je imati veliku većinu na stranačkim izborima, ali je i dalje ostajao predmet zlovolje vođstva i odbijanja njenog predsednika. Toliko da bi dobio neko mesto samo nakon što bi bili iscrpljeni svi drugi kandidati. 
Tek nakon Đinđićeve pogibije, stranačka oligarhija je morala da prizna stvarnost i dozvoli mu da zauzme mesto ministra odbrane.

Priča o dolasku na čelo izborne liste DS-a – to sigurno prestolonasledničko mesto u našoj inače antidemokratskoj političkoj areni mnogo govori o prirodi Srbije i Demokratske stranke onog vremena. Naime, što je manja DS, postaje sve u većoj meri demokratična. U ono vreme ona je bila najmoćnija, a imala je svega devet odsto narodne podrške. Demokratski je bilo slediti inerciju stranačkih ustanova, pa na čelu liste ostaviti, najvišom vlašću snađenog premijera Živkovića. Tako je i učinjeno, ali su stranački prvaci namah shvatili da je u Tadiću veći izborni potencijal. Promenu prvog čoveka liste izvršili su dok je budući vođa bio na službenom putu u Rimu.

Tadić je na izborima uspeo da, sve u savezu sa najmoćnijom partijom novopazarskih Muslimana, dobije svega 12,5 odsto narodne podrške. Tokom kampanje je imao nekoliko gafova, od toga da je najavio slogan „Bori se za Srbiju!” do spremnosti da se za aferu „Bodrum” izvini glumici Nedi Arnerić (koja je „glasala” u skupštini iako je istovremeno bila na letovanju), ali ne i građanima Srbije čiji je parlament time kompromitovan, a zakoni prekršeni.

No, sve je to bilo nevažno pred činjenicom da je završni zbor stranke uspeo, a da su mnogi učesnici, bez obzira na pol i uzrast, na njegovom vrhuncu plakali. DS je postao treća snaga u parlamentu, uz lament da bi – samo da G17+ (koji je podrškom birača zaostajao za svega jedan odsto) nije odvojio deo pristalica – sami konkurisali radikalima. 
Mesto predsednika stiglo je takođe kao udar praktično kladioničke sreće. Manjinska vlada ukinula je restriktivni izborni cenzus, dvojica popularnijih političara nisu imala ili koalicioni potencijal (pre svega sa SAD i NATO-om) ili računa da odbace moćnije premijersko mesto.

Boris Tadić, koji je pre toga godinama na svim političkim mitinzima pripovedao dve iste priče (1. kako je jedna devojčica izbeglica iz Krajine zaboravila kako se jede i 2. da je neka budala na prkosnim protestima protiv NATO-a nosila transparent dvosmislenog značenja „Dole bombe!”), postao je tako predsednik i najpopularniji političar u Srbiji. 
Istoriografija će još dugo procenjivati koji je najveći uspeh Borisa Tadića – političara koji je dva puta biran za predsednika Srbije. Koji se po trajanju moći i uticaja mogao porediti sa knezom Mihailom i Pašićem. Stoji činjenica da je više reformskih zakona doneseno dok je bio u kohabitaciji, nego dok je vladao sâm. Prosečna zarada je 2012. bila u svakom pogledu niža nego 2007. godine. Veći spoljnopolitički uspesi su izostali. EU integracije se ispostavile kao gomila lažnih obećanja. Kosovo i Crnu Goru da ne spominjemo. O NIS-u i da ne govorimo, kao ni o spornim privatizacijama, reformi sudstva... Bankama Agro i Tesla. Kada sam ga posle poraza na izborima 2012, za vreme jedne prijateljske večere na kojoj mi je oprostio zato što sam ga godinama kritikovao, pitao šta smatra svojim najvećim uspehom, neko je vreme razmišljao pa izjavio da je to bilo razotkrivanje Šarićeve kriminalne grupe. 
Tadić je javnost plenio šarmom, lepim osmehom i jednom dopadljivom smirenošću. Dobri car Jovan Drugi Komnin iz 12. veka kažu nikada nije osudio nekoga nasmrt.

A u ta vremena demokratskih uvređenosti i testiranja, inače, sasvim nereprezentativnog sudstva, Tadić se dičio kako nikoga nije tužio sudu. Ipak, njegov uticaj na slobodne medije nije bio nimalo pozitivan: u to vreme jedan partijski špekulant postao je vlasnik „Politike”. „Nin” je uz njegov blagoslov „otet” Srbiji, kada mu je strani vlasnik promenio pol. Tadićeva pizma prema glavnim urednicima velikih medija, kakvi su bili Ljiljana Smajlović i Antonije Kovačević, neopravdano je danas zaboravljena.

O postepenom zaustavljanju i obrtanju malene plime demokratije, koja je bila zadesila Srbiju posle 2000. da i ne govorimo. DS je bila nosilac represivnih izmena i dopuna Zakona o informisanju i Zakona o političkim organizacijama. Zaključak dr Nebojše Vladisavljevića bio je da je talas autoritarizma zahvatio Srbiju počev od 2010. godine – usred Tadićevog mandata. 
Konačno, Tadić je neočekivano izgubio izbore. Jeste političko i privredno stanje u zemlji bilo loše, ali za izborni poraz, kada se sa klimavim opravdanjem protivustavno kandidovao po treći put, zaslužni su čak više i od snage opozicione SNS, njegova samouverenost i nemar, te narcizam malih razlika oličen u večito nezadovoljnim i ljutim Mlađanu Dinkiću i drugosrbijancima iz neformalnog pokreta belih listića. 
Tadićev silazak sa vlasti bio je indikativan. Demokrate – a posebno prvi među njima – naizgled su dobro primili poraz. Njegov čuveni govor o „drugom filmu” mogao je ući u čitanke. U tradicijama srpske demokratije postao bi nešto slično Vašingtonovom stupanju pred Kongres i raspuštanju revolucionarne armije. Ušao bi taj govor u udžbenike, bez sumnje, samo da je trajao pet minuta. Željan da i u porazu bude zvezda,

Tadić je govorio devet puta duže! Taj lament nad vlašću postao je njegov budući politički program. Pokušao je da postane premijer, ali saveznici su ga već napustili. Onda ga je drugi čovek stranke – koga je svega osam godina ranije doveo i instalirao, uprkos tome što ima harizmu dijagnostičara na onkologiji – optužio da letuje umesto da se bori. Usledila je priprema za stranačku skupštinu, stranka se podelila, štabovi osnovani, ali je Tadić pred sam veliki megdan odustao. Prihvatio je da povuče kandidaturu u zamenu za počasno predsednikovanje strankom. Pričalo se da je to učinio zato što u EU ne daju položaje „bivšima”. U svakom slučaju, spisak njegovih podržavalaca postao je smesta Đilasova lista, ali za politički odstrel. Ništa nije postigao, pa je pred sledeće izbore osnovao Novu demokratsku stranku i time matičnu organizaciju – tačnije obe stranke DS i NDS – konačno spustio na manje od 10 odsto podrške.

Ubrzo je postao socijaldemokrata. Tavoreći na margini politike ušao je u parlament u koaliciji sa vojvođanskim nacionalistima i beogradskim autošovinistima, da bi se kasnije kretao na oko jedan odsto narodne podrške. Uskoro su ga napustili svi poznati saradnici, a on je ostao privržen samo svom u međuvremenu umrlom majordomu, Miodragu Rakiću, koji je pod naprednjacima, pre zakonskog vremena, stekao čast da u rodnom mestu po njemu bude nazvana ulica. 
E, ova kratka studija jedne političke ličnosti, prava je slika savremene srpske demokratije. Ona je siva, alternative su možda samo više efikasne. Ona se ne razlikuje mnogo od evropskog proseka. Još kada osoba kakva je Tadić podrži totalitarni blokaderski pokret, možemo samo da strepimo za budućnost – ne zbog političke snage bivšeg predsednika republike, već zbog simbola koji predstavlja.

*Profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista