Zvona nade i slobode

Visoki bagremovi rastu iz bivših kuća. Naziru se betonske grede u krošnjama i lišću koje opada. Iza njih se čuje crkveno zvono. Glavna je ulica u Vitomirici kod Peći, prošlo je 26 godina otkad se taj zvuk na ovoj ravnici nije čuo. Zvone zvona sa Hrama Svetog apostola Luke.

„Nekada su se zvona čula po celoj Metohiji i nije bilo mesta u ovoj zemlji manastira gde se nije moglo čuti zvono”, govori u besedi arhimandrit Andrej i sa vernicima u hramu golih zidova deli radost obnove: „Neka Bog da, da vaskrsne svaka crkva koja je zatrta i da se zvuk zvona – kao ovog današnjeg – ponovo čuje nad celom Metohijom. Neka nas taj zvuk obraduje i podseti da posle svakog raspeća dolazi vaskrsenje.”

U crkvi nema mesta za sve, mnogo je sveta napolju, a u velikom i prostranom dvorištu nema mesta za automobile, kosovski policajac usmerava one koje kasne. Svi su raseljeni. Jedini stalni stanovnik Vitomirice je Momirka Vukmirović, živi u dvorištu crkve, uvek sa osmehom. Drugi najvažniji stalni meštanin Vitomirice, stalno nastanjen na Kosovu, jeste Milorad Đoković. Nalazi se godinama u Specijalnom zatvoru za ratne zločine kod Podujeva. I on je uvek bio čovek sa osmehom.

Ovaj kraj i Vitomiricu je 1912. godine od viševekovnog otomanskog ropstva oslobodila vojska Kraljevine Crne Gore na Lučindan. To je bio povod da se hram posveti Svetom Luki. Oni koji su odavde vekovima bežali počinju da se vraćaju, formira se lepo naselje koje, uz teške žrtve uspeva da preživi Drugi svetski rat, da bi 1999. svi stanovnici bili proterani, domovi porušeni, crkva teško oštećena i zapustela. Milorad Đoković se prvi vratio 2004, i svi su ga dočekali rečima: „nije trebalo ni da ideš!” Kad je odlučio da vrati svoje imanje na kraju sela, opština Peć je odlučila i na skupštini izglasala da mu se započeta kuća i imanje oduzimaju. Albanski meštani iz sela Dubovo svedoče da je vojska kralja Nikole 1913. godine na tom mestu pobila njihove pretke. Đoković odlučuje da pred sudovima dokaže pravdu i uspeva, ali paralelno sa vraćanjem imovine on biva optužen za silovanje, ubistvo, maltretiranje... Kad je vrhovni sud Kosova odlučio da je imanje njegovo, pojavio se svedok koje je navodno video Đokovića da ubija i Milorad se od juna 2021. nalazi na robiji u zatvoru Grdovac kod Podujeva.

Iako je ova čudna i zamršena nepravda sa strahovima i pretnjama poznata ljudima, iako su na kapiji i ogradi oko dvorišta pisali da Milorad Đoković obnavlja crkvu, stigli su raseljeni gotovo iz svih krajeva centralne Srbije, Crne Gore i Kosova i Metohije. Svako ima potrebu da nešto pripomogne. Milić Petrović iz Goraždevca priča kako su dizali zvono, Dragana Srbljak, ranjena devojčica sa Bistrice, zna da joj je ovde dobro i da se oseća sigurno.

„Tu se bila zemlja ulegla, tu su bili sahranjeni”, pokazuje Radovan Nikolić Gorici Šćepanović mesto gde je 1944. streljan i sahranjen njen pradeda Miloš. Na jednom kamenom oblutku je zapalila sveću za sve koji su tu, Mrenoviće, Šćepanoviće... Danas je to uobičajeni srpski posleratni ideološki obračun, ali porodice pamte ožiljke i siročad.

Nikolić zna sve o velikom groblju, polomljenom pa popravljanom, kaže da je na mestu, bez obeležja, stradalo 12 ili 13 ljudi, kao i da je neko preko njih nagrtao zemlju. Vadi telefon i pokazuje skorašnju odluku sudova o rehabilitaciji pobijenih i nepravdi koja je prekasno ispravljena.

„Ja sam pre 60 godina betonirao ovu kupolu, sa mojima”, pokazuje na crkvu na čijem krovu je donedavno rasla velika trešnja. Danas je tu sa porodicom, došli su iz Podgorice. „Trebalo bi ovo dovršiti, mi smo ovaj temelj pravili”, govori o velikom objektu u dvorištu, dok porodica Vitomirović, domaćini slave, svakoga dočekuju, ispraćaju kao da im je upravo ušao u kuću i u dnevni boravak. „Oni vode poreklo od kneza Vitomira”, kaže jedan od gostiju, potpuno uveren u istinitost predanja o knezu čije su imanje, prema legendi, odnele mutne vode. Tako priča i crkvena slava uvek imaju nastavljače. Maja Kaluđerović drži četvrtinu slavskog kolača kao najveću svetinju i dogodine će sačekati svoje zemljake da se raduju svetinji, susretu i jednodnevnom povratku. Do tada će ih – dok slušaju i nadaju se zvonima slobode – iza crkvenih zidova čekati Momirka Vukmirović, a iza zatvorskih zidina i žica Milorad Đoković.