Prva dama matematike

Tekst gospodina Ratka Šelmića u Kulturnom dodatku „Politike”, pod naslovom „Tragedija mladog genija” o Evaristu Galoa, genijalnom francuskom matematičaru, podsetio me na knjige takođe matematičara i pesnika Ranka Risojevića. Pored knjige „Veliki matematičari”, objavio je i delo „Slavni arapski matematičari”, i pisao mi da u njegovo vreme, kad se bavio tim rukopisima, nije bilo interneta, tako da je potrošio silno vreme da pronađe i prouči dostupnu literaturu. U knjizi „Veliki matematičari” bavi se i Sofijom Kovaljevskom, prvom damom matematike. Profesor Risojević, između ostalog, o njoj piše i ovo: „Malo gde su se žene tako ogorčeno borile za svoja prava kao u carskoj Rusiji, sredinom prošlog veka. Reč je o velikoj grupi intelektualaca, koji su se otvoreno suprotstavljali konzervativnoj aristokratiji, jer je ova prezirala sve ideje o ženskoj ravnopravnosti...

U istoriji matematike je i pre Kovaljevske bilo žena koje zaslužuju našu pažnju, Dekartova prijateljica Elizabeta, koja je rešavala složene probleme konstrukcija kružnica; potom čarobna Sofi Žermen, prva žena doktor matematike; dok je Emi Neter u ovom veku dostigla slavu Sofije Kovaljevske... Sofija se divila svojoj starijoj sestri... Anjuta je neke radove poslala u časopis Fjodora Mihailoviča Dostojevskog. Epoha, gde joj je veliki pisac štampao jednu pripovetku.

Iz pisama gospođice Anjute iz Palibina Dostojevski je zaključio da je to izuzetna osoba, koju bi obavezno valjalo upoznati. Njihovo poznanstvo preraslo je u ljubavni roman. Dostojevski je bio očaran Aninom lepotom i umom, koji je bio van tokova zanimanja tadašnjih ruskih djevuški. Ali u njega se, a da on to nije ni znao, zaljubila i Sonječka, kojoj je tada bilo petnaest godina. Poznavala je već dobro razne oblasti matematike: trigonometriju je bila savladala potpuno sama. Jednog dana Fjodor Mihailovič je zamolio Anjutu da se uda za njega. Iza zavese, taj prizor posmatrala je uplakana Sonja. Ona je bila ubeđena da je Dostojevski morao čekati samo nju, i njome se oženiti, jer je ona iznad sveg ženskog društva. Anjuta je odbila Dostojevskog, ne stoga što ga nije volela, već zbog svojih ideja o životu i borbi ruskih devojaka za emancipaciju u kojoj se nije smelo preterano davati osećanjima na volju. Sigurno je da se i njeno oduševljenje Dostojevskim vremenom bilo nešto izmenilo, pošto on nije mogao da se prilagodi okolini...”

U jednoj drugoj knjizi, „Tri ljubavi Dostojevskog”, Marka Slonjima piše: „Veoma je voleo da bira za nju haljine i nove stvari terajući je da ih proba, i ona se o svemu savetovala s njim i bila je sigurna da on ima odličan ukus i da se razume u žensku odeću, mada je znala da on ne razlikuje dobro boje...” Dodao bih da još jedan književni velikan, Peter Handke, u četvoroknjižju „Spori povratak kući” u „Poukama Sent Viktoara” beleži o sebi (što zapisa naš Dragan Velikić: „Pravi pisac ne izmišlja. Malo je pravih pisaca, kaže.”): „Razlikovanje boja, a još više njihovo imenovanje, oduvek mi je padalo teško... Pre dvadeset godina bio sam na regrutaciji. Tada je momak koji sam bio ja, inače sa bojama tako nesiguran, na testu prepoznavanja boja prilično tačno iznašao brojeve u postavljenoj zbrci. Kada sam, posle, kod kuće saopštio ishod pregleda (sposoban za službovanje s oružjem), oglasio se očuh – mi, inače više ne govorimo – i rekao je da se sada prvi put mnome ponosi... Tako sam se ja prema slikarima pre odnosio nezahvalno; ipak, njihova dela, takva, uzgredna, služila su mi često bar kao tablice za proveru vida... Boje i oblike, naravno pritom gotovo da nisam ni opažao...”

Jovan Rukavina,

Šabac