Прва дама математике

Текст господина Ратка Шелмића у Културном додатку „Политике”, под насловом „Трагедија младог генија” о Еваристу Галоа, генијалном француском математичару, подсетио ме на књиге такође математичара и песника Ранка Рисојевића. Поред књиге „Велики математичари”, објавио је и дело „Славни арапски математичари”, и писао ми да у његово време, кад се бавио тим рукописима, није било интернета, тако да је потрошио силно време да пронађе и проучи доступну литературу. У књизи „Велики математичари” бави се и Софијом Коваљевском, првом дамом математике. Професор Рисојевић, између осталог, о њој пише и ово: „Мало где су се жене тако огорчено бориле за своја права као у царској Русији, средином прошлог века. Реч је о великој групи интелектуалаца, који су се отворено супротстављали конзервативној аристократији, јер је ова презирала све идеје о женској равноправности...

У историји математике је и пре Коваљевске било жена које заслужују нашу пажњу, Декартова пријатељица Елизабета, која је решавала сложене проблеме конструкција кружница; потом чаробна Софи Жермен, прва жена доктор математике; док је Еми Нетер у овом веку достигла славу Софије Коваљевске... Софија се дивила својој старијој сестри... Ањута је неке радове послала у часопис Фјодора Михаиловича Достојевског. Епоха, где јој је велики писац штампао једну приповетку.

Из писама госпођице Ањуте из Палибина Достојевски је закључио да је то изузетна особа, коју би обавезно ваљало упознати. Њихово познанство прерасло је у љубавни роман. Достојевски је био очаран Анином лепотом и умом, који је био ван токова занимања тадашњих руских дјевушки. Али у њега се, а да он то није ни знао, заљубила и Соњечка, којој је тада било петнаест година. Познавала је већ добро разне области математике: тригонометрију је била савладала потпуно сама. Једног дана Фјодор Михаилович је замолио Ањуту да се уда за њега. Иза завесе, тај призор посматрала је уплакана Соња. Она је била убеђена да је Достојевски морао чекати само њу, и њоме се оженити, јер је она изнад свег женског друштва. Ањута је одбила Достојевског, не стога што га није волела, већ због својих идеја о животу и борби руских девојака за еманципацију у којој се није смело претерано давати осећањима на вољу. Сигурно је да се и њено одушевљење Достојевским временом било нешто изменило, пошто он није могао да се прилагоди околини...”

У једној другој књизи, „Три љубави Достојевског”, Марка Слоњима пише: „Веома је волео да бира за њу хаљине и нове ствари терајући је да их проба, и она се о свему саветовала с њим и била је сигурна да он има одличан укус и да се разуме у женску одећу, мада је знала да он не разликује добро боје...” Додао бих да још један књижевни великан, Петер Хандке, у четворокњижју „Спори повратак кући” у „Поукама Сент Виктоара” бележи о себи (што записа наш Драган Великић: „Прави писац не измишља. Мало је правих писаца, каже.”): „Разликовање боја, а још више њихово именовање, одувек ми је падало тешко... Пре двадесет година био сам на регрутацији. Тада је момак који сам био ја, иначе са бојама тако несигуран, на тесту препознавања боја прилично тачно изнашао бројеве у постављеној збрци. Када сам, после, код куће саопштио исход прегледа (способан за службовање с оружјем), огласио се очух – ми, иначе више не говоримо – и рекао је да се сада први пут мноме поноси... Тако сам се ја према сликарима пре односио незахвално; ипак, њихова дела, таква, узгредна, служила су ми често бар као таблице за проверу вида... Боје и облике, наравно притом готово да нисам ни опажао...”

Јован Рукавина,

Шабац