Tragična sudbina profesora Đorđa Tasića

Vranje – Predratni profesor i dekan Pravnog fakulteta u Beogradu Đorđe Tasić (1892–1943), rođeni Vranjanac, prvi put je uhapšen i poslat u logor na Banjici 4. novembra 1941, uporno odbijajući da potpiše kvislinški „Apel srpskom narodu”. Januara 1942. oslobođen je iz logora, na intervenciju nemačkog profesora Karla Šmita.

Kao najmlađi doktorand profesora Slobodana Jovanovića, Đorđe je radio na pravnim fakultetima u Subotici i Ljubljani, a onda se vraća u Beograd, gde na Pravnom fakultetu predaje državno pravo i enciklopediju prava. Jedan je od prvih zagovornika socioloških istraživanja na terenu, a jedan od amfiteatara na Pravnom fakultetu u Beogradu i danas nosi njegovo ime.

Vredan i posvećen ljudskoj humanosti, Đorđe Tasić rođen je 1892. godine, četrnaest godina nakon što je njegov rodni grad oslobođen od viševekovne osmanlijske okupacije. U skromnoj višečlanoj vranjanskoj porodici Đorđe je dominirao svojim talentom i iskrenom ambicijom za pismenošću. U domu oca opštinskog praktikanta i majke domaćice hleb se brojao na kriške.

Đorđe je u rodnom Vranju završio osnovnu školu i šest razreda gimnazije. Sedmi i osmi razred uz sirotinjski život završiće u Trećoj beogradskoj gimnaziji, i to sa „odlikom”, kako beleži istorija. Školske 1911. upisuje Pravni fakultet u Beogradu, radeći kao fizički radnik.

„Dane sam provodio u prašini, a noći uz knjige”, napisaće u jednom pismu majci Paraskevi. U listu „Zvezda” Janka Veselinovića 1912. objaviće dve pesme u prozi: „Metamorfoza” i „Ove bih noći”. U ratno vreme, kada nije mogao da polaže ispite, usavršavao je nemački, francuski i italijanski jezik.

Sa 28 godina ovaj đak iz provincijskog Vranja doktorirao je na Pravnom fakultetu u Beogradu. U komisiji su bili profesori Živojin Perić, Slobodan Jovanović i Toma Živanović.

Tema doktorske disertacije bila je „Problem opravdanja države”. Svoju univerzitetsku karijeru profesora započinje u Subotici, a odatle 1923. kreće ka Ljubljani, gde ostaje kao profesor do 1930. godine. Čita neumorno, piše i objavljuje radove u časopisima za sociologiju u Nemačkoj i Francuskoj. Besprekorno govori italijanski, zbog čega dobija posebno poštovanje u Sloveniji.

Njegov rad i svet teorijskog znanja, kao i polemički smireni duh, isprovociraće ambiciju da Tasić bude inicijator i jedan od osnivača „Društva za sociologiju i društvene nauke” u Beogradu 1935. godine. Uređuje časopis „Arhiv za pravne i društvene nauke” od 1939. do 1941. godine. U to vreme obavlja i funkciju dekana Pravnog fakulteta u Beogradu.

Kada je Velibor Jonić, ministar prosvete u kvislinškoj vladi Milana Nedića, napisao dokument „Apel srpskom narodu”, koji je objavljen u listu „Novo vreme” 13. avgusta 1941, na spisku intelektualaca koji su pozvani da ovaj dokument potpišu našlo se i ime tada smenjenog dekana Pravnog fakulteta u Beogradu, profesora Đorđa Tasića. Profesor iz Vranja odbija da potpiše apel i posle više poziva i privođenja kod upravnika policije grada Beograda Dragog Jovanovića.

Tasić je 4. novembra 1941. godine uhapšen i sproveden u logor „Banjica”. Na slobodu će biti pušten januara 1942. i vratiće se u svoj skromni stan u Beogradu, ćutljiv i odsutan. Uredno se javljao beogradskoj policiji i Gestapou, „odbijajući bilo kakve kontakte s kolegama i studentima”. Čitao je i danonoćno pisao usamljenički, potpuno izolovan od javnosti u okupiranom Beogradu.

U istoriji ne postoje zvanični podaci da li je bilo ličnih kontakata između Tasića i profesora Karla Šmita (1888–1985), uglednog teoretičara prava i sociologa u nacističkoj Nemačkoj. Iz predratne prepiske vidljivo je samo to da je Nemac imao perfektno precizan uvid u radove mladog beogradskog profesora, koje je ovaj objavljivao na nemačkom jeziku. A jednom doktorandu u Nemačkoj dao je kao tezu za to vreme neočekivanu temu – „Naučni rad profesora Đorđa Tasića u Beogradu”.

Ne postoje istorijski podaci ni kako je vest o hapšenju profesora Đorđa Tasića stigla u Berlin do profesora Šmita. Ostalo je zabeleženo da je on preko svojih veza u Gestapou u Beogradu zahtevao njegovo oslobađanje iz banjičkog kazamata, što mu je prvi put i uspelo.

Gestapo će 25. avgusta 1943 godine i drugi put uhapsiti Tasića. Nekoliko dana kasnije je streljan, ali ne postoje istorijski podaci da li je nastradao na Banjici ili na Starom sajmištu.

Ni posle više od osam decenija od tragične smrti nema konačne istine o grobu, profesora Đorđa Tasića, rođenog Vranjanca, koji je bio savremenik i gimnazijski drug književnika Bore Stankovića. Danas u gradskom parku u Vranju postoji spomen-bista Đorđa Tasića, kao i spomen-ploča na zgradi Višeg suda.

Tasićev student bio je i akademik Radomir Lukić

„U našem društvenom i pravnom životu nije bilo problema o kojem Đorđe Tasić nije pisao. Stvarao je poput umetnika, nekako stalno žureći, kao da je predosećao da neće imati dug život, da će mu ga nekako prekratiti, a on je toliko imao i hteo da uradi, saopšti”, pronalazimo tekst Riste Simovića u „Vranjskom glasniku” iz 1990. godine.

Simović nastavlja o Tasiću: „Svuda je bio aktivan i dinamičan: gotovo da nije bilo, između dva rata, značajnijeg časopisa ili zbornika u kojem se nije pojavio po koji njegov naučni prilog, ili studija. Vredi ovde ukazati da se, ako igde, kod Tasića i u njegovom naučnom radu otkriva da stvaranje u pravu može imati i umetničke odlike. Trebalo je samo na komemoraciji, koja je za njega održana na Pravnom fakultetu u Beogradu, čuti tekstove po izboru profesora Radomira Lukića, đaka profesora Tasića...”