Suvišni izveštaji komesara Picule

Američki pisac Filip K. Dik u svom poznatom romanu „Suvišni izveštaj” govori o svetu budućnosti u kojem se, zahvaljujući predviđanjima, unapred sprečava svaki zločin. U svojoj kontemplaciji o granicama između društvenog uređenja savršene bezbednosti i lične slobode, predstavlja nam sistem koji funkcioniše besprekorno, sve dok se na listi osumnjičenih ne nađe i junak u glavnoj ulozi ove antiutopijske priče. U svetu sadašnjosti, uloga izvestioca Evropskog parlamenta za Srbiju pripala je poslaniku iz Hrvatske Toninu Piculi. Delegirani komesar evropskih birokrata iz centrale u Briselu revnosno će obavljati svoj posao, ne odvajajući ga od utvrđene matrice političkog delovanja njegove matične zemlje.

Uloga zločinaca, bez izvršenog dela, već je predviđena za Srbe koji treba da se samoprekorevaju na putu reformi sve dok ne blagoizvole ispuniti uslove za život i priključenije velikoj porodici evropskih naroda. Komesar Picula vidi u tom scenariju priliku da narativ političkih ambicija Zagreba nametne kao još jedan od uslova u već dovoljno umarajućem, četvrt veka dugom, procesu pristupanja Srbije Evropskoj uniji.

Izvestilac EP za Srbiju Tonino Picula zlurado je naslutio da bi, u zemlji koju je zadužen da posmatra, moglo da dođe do ozbiljnih sukoba. Picula je političku situaciju u Srbiji ocenio kao neproglašeno vanredno stanje i istakao da bi politička kriza mogla da kulminira još jednom tragedijom. Iako okupljanja pristalica opozicije dobijaju sve agresivniji karakter, a političko nasilje postaje srazmerno padu podrške na prethodno sazvanim skupovima, izvestilac Picula – ne slučajno odabran iz redova hrvatskih evroposlanika – situaciju u Srbiji uporno karakteriše kao polarizaciju društva, a ne ekstremizam manjine. „Ja sam pre nekoliko meseci rekao da se najviše bojim sedamnaeste žrtve, odnosno pored šesnaest ljudi koji su stradali u padu nadstrešnice, ako se dogodi neki tragičan slučaj i tokom samih protesta, tada će situacija zaista postati krajnje ozbiljna”, izjavio je Picula.

Podsetio je da su studenti izrazili želju za što skorijim raspisivanjem parlamentarnih izbora u Srbiji, što se predstavlja kao moguće rešenje krize. Istovremeno, dodaje on, izražava se sumnja u regularnost izbora pod ovim uslovima. Kontradiktorni zahtev za izbore, uz istovremenu kampanju opozicije i stranih predstavnika kojom se osporava njihova legalnost, jedino objašnjenje sadrži u činjenici da bi izlazak na glasanje i potonji rezultati bili povod za novi talas političkog nasilja na ulicama i preuzimanje vlasti državnim udarom – po uzoru na događaje od 5. oktobra 2000. godine.

Istovremeno, Picula je kritikovao blag odnos EU zbog, kako navodi, jačanja autokratije i slabljenja institucija u Srbiji. Opet istovremeno, upravo se u njegovoj matičnoj državi kriju begunci od pravnog poretka Srbije optuženi za najteža dela protiv države, dok im zagrebački mediji poklanjaju pažnju na svojim naslovnim stranama, s kojih šalju političke poruke Beogradu.

Kriterijum EU prilično je diskutabilan i kad je reč o odnosu prema Hrvatskoj, gde je Brisel pokazao zavidan nivo tolerancije za ustaška okupljanja na koncertima Marka Perkovića Tompsona, a najviši državni zvaničnici te zemlje nisu propustili priliku da pruže podršku pevaču koji svojim stihovima podseća da je „loša bila četr’es’ peta, rasula ih preko sveta”. U međuvremenu, u Srbiji se još dovodi u pitanje nije li malo preterano poistovećivati hrvatsku politiku s ustaškom, jer pomenuti pevač, sa sve podrškom tamošnjeg establišmenta, možda ipak ne misli na ono što je očigledno.

Momci obučeni u crno – opet tako karakteristično, uz fantomke i povike kojima se slavi nešto ranija saradnja s Nemačkom – iz Piculine postojbine rešili su da se ponovo obračunaju sa Srbima u Splitu, kojih prema podacima o popisu iz 2011. godine ima tek nešto manje od 1,5 odsto. Ovog puta „opasnost” za Hrvatsku bila je mnogo veća. Kulturno-umetničko društvo pristiglo iz Novog Sada, uz podršku nekoliko penzionera, okupilo se u Gradskom kotaru Blatine-Škrape, kako bi izvođenjem muzičkog programa u okviru manifestacije „Dani srpske kulture”, narušilo „mir” navijačkih hordi lokalnog kluba.

Nakon još jednog uspešnog obračuna s decom i starcima, usledile su reakcije zvaničnika, stranaka i pojedinih medija u Hrvatskoj sa stavom koji deluje zakasnelo tek nešto više od tri decenije. Teško je oteti se utisku da ista ruka koja pozdravlja Tompsona – rukovodi i strukturama nadležnim za navijačke grupe – nakon svega piše statuse po društvenim mrežama u kojima osuđuje dela u čijoj su atmosferi prethodno sudelovali. Komesar Picula za to vreme govori o mogućoj sedamnaestoj žrtvi u Srbiji. Nisu li bile dovoljne hiljade Srba u čijem je stradanju kao ponosni pripadnik „Crnih mambi”, posredno ili neposredno, učestvovao.

Marketinški stručnjak i analitičar Nebojša Krstić za „Politiku” kaže da su Piculine fotografije gde pozira naoružan u mestu iz kojeg je etnički čistio Srbe, mačji kašalj u odnosu na činjenicu da je dovršenje genocida iz Drugog svetskog rata devedesetih godina u današnjoj Hrvatskoj – državni praznik. „Ustaštvo je rehabilitovano, dok se Holokaust i genocid nad Srbima u potpunosti negiraju državnim falsifikovanjem istorije, na šta, osim časnih primera izraelskih intelektualaca, niko iz EU ne reaguje”, kaže Krstić.

Navodi da su od trenutka pada nadstrešnice hrvatske službe imale značajan upliv u aktiviranje organizacije „Krvava šaka” u Srbiji, dok se Picula ponaša kao šef organizacije zadužene za sprovođenje obojene revolucije u Srbiji, nedopustivo se mešajući u unutrašnja pitanja naše zemlje. „Blokada srpskih univerziteta učinjena je po receptima iz hrvatske ’Blokadne kuharice’, uputstva za sprovođenje obojene revolucije, u Srbiji, ali ne i u Hrvatskoj. Tonino Picula se sve vreme ponaša kao neka vrsta Kristijana Šmita s ’Alibabe’, ne vodeći računa o činjenici da nema nikakvog prava da se meša u unutrašnja politička pitanja u Srbiji. Da zlo bude veće, nijedan činovnik ne skreće mu pažnju da svojim ponašanjem bruka EU. Može se pomisliti da je Picula jedan od onih koji imaju zadatak da Srbima ogade EU”, kaže Krstić.

Dodaje da se Picula ponaša kao vođa obojene revolucije, što možda i jeste, dajući uputstva blokaderima i linč-rulji kako da što uspešnije obave posao destrukcije srpske države i društva. „Njegov vapaj da je neophodna sedamnaesta žrtva primer je besramnog i skandaloznog ponašanja zbog kojeg je Picula odavno morao da bude proglašen za personu non grata”, kaže Krstić. Kako ističe, mediji u Hrvatskoj rade isti posao kao i Šolakovi mediji u Beogradu. „Oni vrše besramnu propagandu, satanizaciju srpskog rukovodstva i promovisanje nasilja kao poželjnog načina smene legitimno izabrane vlasti u Srbiji. Stvar je toliko uigrana i stepen koordinacije je takav da se stiče utisak kako sve tekstove za luksemburške medije u Beogradu i za hrvatski „tisak” piše ista osoba, što je najverovatnije upravo tako. Srbija je ozbiljan trn u oku klubu ljubitelja Tompsona. Što Srbija postiže bolje ekonomske rezultate, to je antisrpski šovinizam u Hrvatskoj žešći. Lako je dosetiti se zašto”, zaključuje Krstić.