Сувишни извештаји комесара Пицуле

Амерички писац Филип К. Дик у свом познатом роману „Сувишни извештај” говори о свету будућности у којем се, захваљујући предвиђањима, унапред спречава сваки злочин. У својој контемплацији о границама између друштвеног уређења савршене безбедности и личне слободе, представља нам систем који функционише беспрекорно, све док се на листи осумњичених не нађе и јунак у главној улози ове антиутопијске приче. У свету садашњости, улога известиоца Европског парламента за Србију припала је посланику из Хрватске Тонину Пицули. Делегирани комесар европских бирократа из централе у Бриселу ревносно ће обављати свој посао, не одвајајући га од утврђене матрице политичког деловања његове матичне земље.

Улога злочинаца, без извршеног дела, већ је предвиђена за Србе који треба да се самопрекоревају на путу реформи све док не благоизволе испунити услове за живот и прикљученије великој породици европских народа. Комесар Пицула види у том сценарију прилику да наратив политичких амбиција Загреба наметне као још један од услова у већ довољно умарајућем, четврт века дугом, процесу приступања Србије Европској унији.

Известилац ЕП за Србију Тонино Пицула злурадо је наслутио да би, у земљи коју је задужен да посматра, могло да дође до озбиљних сукоба. Пицула је политичку ситуацију у Србији оценио као непроглашено ванредно стање и истакао да би политичка криза могла да кулминира још једном трагедијом. Иако окупљања присталица опозиције добијају све агресивнији карактер, а политичко насиље постаје сразмерно паду подршке на претходно сазваним скуповима, известилац Пицула – не случајно одабран из редова хрватских европосланика – ситуацију у Србији упорно карактерише као поларизацију друштва, а не екстремизам мањине. „Ја сам пре неколико месеци рекао да се највише бојим седамнаесте жртве, односно поред шеснаест људи који су страдали у паду надстрешнице, ако се догоди неки трагичан случај и током самих протеста, тада ће ситуација заиста постати крајње озбиљна”, изјавио је Пицула.

Подсетио је да су студенти изразили жељу за што скоријим расписивањем парламентарних избора у Србији, што се представља као могуће решење кризе. Истовремено, додаје он, изражава се сумња у регуларност избора под овим условима. Контрадикторни захтев за изборе, уз истовремену кампању опозиције и страних представника којом се оспорава њихова легалност, једино објашњење садржи у чињеници да би излазак на гласање и потоњи резултати били повод за нови талас политичког насиља на улицама и преузимање власти државним ударом – по узору на догађаје од 5. октобра 2000. године.

Истовремено, Пицула је критиковао благ однос ЕУ због, како наводи, јачања аутократије и слабљења институција у Србији. Опет истовремено, управо се у његовој матичној држави крију бегунци од правног поретка Србије оптужени за најтежа дела против државе, док им загребачки медији поклањају пажњу на својим насловним странама, с којих шаљу политичке поруке Београду.

Критеријум ЕУ прилично је дискутабилан и кад је реч о односу према Хрватској, где је Брисел показао завидан ниво толеранције за усташка окупљања на концертима Марка Перковића Томпсона, а највиши државни званичници те земље нису пропустили прилику да пруже подршку певачу који својим стиховима подсећа да је „лоша била четр’ес’ пета, расула их преко света”. У међувремену, у Србији се још доводи у питање није ли мало претерано поистовећивати хрватску политику с усташком, јер поменути певач, са све подршком тамошњег естаблишмента, можда ипак не мисли на оно што је очигледно.

Момци обучени у црно – опет тако карактеристично, уз фантомке и повике којима се слави нешто ранија сарадња с Немачком – из Пицулине постојбине решили су да се поново обрачунају са Србима у Сплиту, којих према подацима о попису из 2011. године има тек нешто мање од 1,5 одсто. Овог пута „опасност” за Хрватску била је много већа. Културно-уметничко друштво пристигло из Новог Сада, уз подршку неколико пензионера, окупило се у Градском котару Блатине-Шкрапе, како би извођењем музичког програма у оквиру манифестације „Дани српске културе”, нарушило „мир” навијачких хорди локалног клуба.

Након још једног успешног обрачуна с децом и старцима, уследиле су реакције званичника, странака и појединих медија у Хрватској са ставом који делује закаснело тек нешто више од три деценије. Тешко је отети се утиску да иста рука која поздравља Томпсона – руководи и структурама надлежним за навијачке групе – након свега пише статусе по друштвеним мрежама у којима осуђује дела у чијој су атмосфери претходно суделовали. Комесар Пицула за то време говори о могућој седамнаестој жртви у Србији. Нису ли биле довољне хиљаде Срба у чијем је страдању као поносни припадник „Црних мамби”, посредно или непосредно, учествовао.

Маркетиншки стручњак и аналитичар Небојша Крстић за „Политику” каже да су Пицулине фотографије где позира наоружан у месту из којег је етнички чистио Србе, мачји кашаљ у односу на чињеницу да је довршење геноцида из Другог светског рата деведесетих година у данашњој Хрватској – државни празник. „Усташтво је рехабилитовано, док се Холокауст и геноцид над Србима у потпуности негирају државним фалсификовањем историје, на шта, осим часних примера израелских интелектуалаца, нико из ЕУ не реагује”, каже Крстић.

Наводи да су од тренутка пада надстрешнице хрватске службе имале значајан уплив у активирање организације „Крвава шака” у Србији, док се Пицула понаша као шеф организације задужене за спровођење обојене револуције у Србији, недопустиво се мешајући у унутрашња питања наше земље. „Блокада српских универзитета учињена је по рецептима из хрватске ’Блокадне кухарице’, упутства за спровођење обојене револуције, у Србији, али не и у Хрватској. Тонино Пицула се све време понаша као нека врста Кристијана Шмита с ’Алибабе’, не водећи рачуна о чињеници да нема никаквог права да се меша у унутрашња политичка питања у Србији. Да зло буде веће, ниједан чиновник не скреће му пажњу да својим понашањем брука ЕУ. Може се помислити да је Пицула један од оних који имају задатак да Србима огаде ЕУ”, каже Крстић.

Додаје да се Пицула понаша као вођа обојене револуције, што можда и јесте, дајући упутства блокадерима и линч-руљи како да што успешније обаве посао деструкције српске државе и друштва. „Његов вапај да је неопходна седамнаеста жртва пример је бесрамног и скандалозног понашања због којег је Пицула одавно морао да буде проглашен за персону нон грата”, каже Крстић. Како истиче, медији у Хрватској раде исти посао као и Шолакови медији у Београду. „Они врше бесрамну пропаганду, сатанизацију српског руководства и промовисање насиља као пожељног начина смене легитимно изабране власти у Србији. Ствар је толико уиграна и степен координације је такав да се стиче утисак како све текстове за луксембуршке медије у Београду и за хрватски „тисак” пише иста особа, што је највероватније управо тако. Србија је озбиљан трн у оку клубу љубитеља Томпсона. Што Србија постиже боље економске резултате, то је антисрпски шовинизам у Хрватској жешћи. Лако је досетити се зашто”, закључује Крстић.