Oltar mrtvih u „Servantesu”

Neobična povorka prošla je u ponedeljak uveče, 3. novembra, Knez Mihailovom ulicom: deca različitog uzrasta, kao i odrasli, bili su obučeni u raznobojne odežde, asocirajući na životinje ili neka izmaštana bića. Na čelu procesije, pod kišobranima – zbog promenljivih vremenskih uslova, bila je Frida Kalo i gospodin s crnom mrljom od šminke preko oka, a zapravo ambasador Meksika u Srbiji Karlos Isauro Feliks Korona i njegova supruga Eun Hai Kim, kao domaćini u proslavi praznika Dana mrtvih.

Spajajući kulture drevnih Olmeka, Asteka i Maja, prastanovnika ove daleke države na jugu Severne Amerike, i elemente (hispano)hrišćanstva, koje se nadovezalo na prethodne religije, Dan mrtvih se 2008. našao na listi zaštićene nematerijalne kulturne baštine Uneska. Beograđani su stoga imali priliku da našminkani i kostimirani postanu katrine, elegantni skeleti što personifikuju smrt. I simbolično poručuju da smo svi pred njom jednaki, bez obzira na bogatstvo ili društveni status, kao i da je smrt sastavni deo života vaskolikog univerzuma.

Katrina je obično ženska osoba, sa šeširom optočenim cvećem i perjem, obučena u stilu meksičke visoke klase s početka 20. veka. Iako je ovaj lik popularizovao meksički slikar Dijego Rivera (partner Fride Kalo), praveći 1947. mural „Sanjarenje nedeljnog popodneva u Centralnom parku” na fasadi hotela „Del Peado” u Meksiko Sitiju, katrina je nastala gotovo pola veka ranije.

Kao karikatura poznatog ilustratora Hosea Gvadalupe Posade, ta prva katrina prenosila je potrebu da se smrt prihvati s humorom, odnosno – bez straha, što je svojstveno i današnjim Meksikancima. Riverina katrina postala je ikona meksičkog identiteta, ali i kritika društvenog licemerja i kolonijalnih ostataka – sarkastičan podsmeh eliti koja je želela da izgleda „evropski” dok zaboravlja sopstvene korene.

Na Dan mrtvih, koji se u Meksiku obeležava od 31. oktobra do 2. novembra, zapravo se dočekuju duhovi predaka i nudi im se sve što su voleli za života, uz ljubav i duboko poštovanje. O ovom nama ne tako stranom običaju, premda ga mi obavijamo (hrišćanskim) velom tuge, najrečitije govori Oltar mrtvih u Španskom kulturnom centru „Servantes”.

Na oltaru nema čega nema – i malenih kostura, i mrtvačkih glava od šećera ukrašenih imenom budućeg poklonoprimaoca (žive osobe koja se seća umrlih sa radošću), i keramičkih figurica drevnih civilizacija, i slika Bogorodice, koju u Meksiku zovu Gvadelupe. „Oltar je ujedno i trpeza prepuna ponuda, od slatkiša do obrednih hlebova, mnoštva začina, među kojima dominiraju ljuti, karakteristični za meksičku kuhinju.

Đakonije će podeliti svečari i duhovi njihovih preminulih rođaka, što je važan deo meksičke tradicije”, kako objašnjava ambasador Korona. „U tom običaju nema ničeg jezivog ni bizarnog, već on simboliše mešavinu kulturoloških uticaja, paganskih i hrišćanskih. U njemu ipak preteže verovanje da je smrt produžetak života, a ne boravak u raju i paklu, prema dogmi hrišćanstva”, nastavlja Korona.

Život u carstvu mrtvih ipak zavisi od toga kako se preminuli ponašao za svog ovozemaljskog vakta, jer se radi o drugoj strani iste medalje – ljudske prirode. Za dušu nema smrti, ona je deo kontinuiteta univerzalne egzistencije, boraveći u drugoj, paralelnoj dimenziji – kad se okonča realnost u nama poznatim okvirima.

Međutim, duhove treba prizvati da nam se pridruže u ceremoniji, pa Meksikanci pale aromatično bilje i smole (nalik tamjanu) što šire miomirise. Seni preminulih posebno su osetljive na neven, pa ovo cveće od krep papira oivičava žrtvenik u „Servantesu”.

Njegova narandžasta boja vrlo je atraktivna i živima, a samo je jedna iz živopisnog spektra kolorita na trpezi. Darovi mrtvima su maleni, minuciozno dekorisani, ma šta da predstavljaju, i deo su kućnog inventara tokom trajanja praznika u Meksiku. Među ukrasima ima i neobičnih zoomorfnih bića alibrija, koji su u bliskoj korelaciji sa duhovima, po predanju predaka. Njihova glavna karakteristika jeste da su to hibridna, izmaštana stvorenja, sastavljena od delova raznih životinja.

U postavci u „Servantesu” srećemo biće nalik zmaju koje štiti duše pokojnika i pomaže im da pronađu put nazad do sveta živih tokom Dana mrtvih, kao i miša u sličnoj funkciji, oba predimenzionirana u odnosu na kućnu varijantu aksesoara praznika. „Napravljeni su od papir-mašea, i recikliranih predmeta, poput konzervi ili kartonskih rolni papirnih ubrusa”, otkriva Eun Hai Kim.

Tavanicu krase „girlande” od perforiranih listova raznobojne hartije, koje simbolišu zavesu između svetova. „Što je bliži Dan mrtvih, ta zavesa je prozračnija kako bi duhovi kroz nju lakše prošli”, još jedno je od meksičkih verovanja. Glavnu rolu ipak ima Frida Kalo, kojoj je ove godine posvećena svetkovina (i sam oltar) pa je zato Eun Hai Kim, supruga ambasadora Meksika, maskirana u ovu slavnu umetnicu.

Posetioci prvog dana „festivala” mogli su da uživaju u ukusu slatkog peciva tradicionalno povezanog sa Danom mrtvih, da slušaju „The International Belgrade Singers Choir”, pogledaju seriju kratkometražnih filmova i tako da se bliže upoznaju sa kulturom zemlje domaćina. Ostali su pozvani da se poklone senima svojih predaka pred raskošnim žrtvenikom sve do 12. novembra.