Олтар мртвих у „Сервантесу”

Необична поворка прошла је у понедељак увече, 3. новембра, Кнез Михаиловом улицом: деца различитог узраста, као и одрасли, били су обучени у разнобојне одежде, асоцирајући на животиње или нека измаштана бића. На челу процесије, под кишобранима – због променљивих временских услова, била је Фрида Кало и господин с црном мрљом од шминке преко ока, а заправо амбасадор Мексика у Србији Карлос Исауро Феликс Корона и његова супруга Еун Хаи Ким, као домаћини у прослави празника Дана мртвих.

Спајајући културе древних Олмека, Астека и Маја, прастановника ове далеке државе на југу Северне Америке, и елементе (хиспано)хришћанства, које се надовезало на претходне религије, Дан мртвих се 2008. нашао на листи заштићене нематеријалне културне баштине Унеска. Београђани су стога имали прилику да нашминкани и костимирани постану катрине, елегантни скелети што персонификују смрт. И симболично поручују да смо сви пред њом једнаки, без обзира на богатство или друштвени статус, као и да је смрт саставни део живота васколиког универзума.

Катрина је обично женска особа, са шеширом опточеним цвећем и перјем, обучена у стилу мексичке високе класе с почетка 20. века. Иако је овај лик популаризовао мексички сликар Дијего Ривера (партнер Фриде Кало), правећи 1947. мурал „Сањарење недељног поподнева у Централном парку” на фасади хотела „Дел Пеадо” у Мексико Ситију, катрина је настала готово пола века раније.

Као карикатура познатог илустратора Хосеа Гвадалупе Посаде, та прва катрина преносила је потребу да се смрт прихвати с хумором, односно – без страха, што је својствено и данашњим Мексиканцима. Риверина катрина постала је икона мексичког идентитета, али и критика друштвеног лицемерја и колонијалних остатака – саркастичан подсмех елити која је желела да изгледа „европски” док заборавља сопствене корене.

На Дан мртвих, који се у Мексику обележава од 31. октобра до 2. новембра, заправо се дочекују духови предака и нуди им се све што су волели за живота, уз љубав и дубоко поштовање. О овом нама не тако страном обичају, премда га ми обавијамо (хришћанским) велом туге, најречитије говори Олтар мртвих у Шпанском културном центру „Сервантес”.

На олтару нема чега нема – и малених костура, и мртвачких глава од шећера украшених именом будућег поклонопримаоца (живе особе која се сећа умрлих са радошћу), и керамичких фигурица древних цивилизација, и слика Богородице, коју у Мексику зову Гваделупе. „Олтар је уједно и трпеза препуна понуда, од слаткиша до обредних хлебова, мноштва зачина, међу којима доминирају љути, карактеристични за мексичку кухињу.

Ђаконије ће поделити свечари и духови њихових преминулих рођака, што је важан део мексичке традиције”, како објашњава амбасадор Корона. „У том обичају нема ничег језивог ни бизарног, већ он симболише мешавину културолошких утицаја, паганских и хришћанских. У њему ипак претеже веровање да је смрт продужетак живота, а не боравак у рају и паклу, према догми хришћанства”, наставља Корона.

Живот у царству мртвих ипак зависи од тога како се преминули понашао за свог овоземаљског вакта, јер се ради о другој страни исте медаље – људске природе. За душу нема смрти, она је део континуитета универзалне егзистенције, боравећи у другој, паралелној димензији – кад се оконча реалност у нама познатим оквирима.

Међутим, духове треба призвати да нам се придруже у церемонији, па Мексиканци пале ароматично биље и смоле (налик тамјану) што шире миомирисе. Сени преминулих посебно су осетљиве на невен, па ово цвеће од креп папира оивичава жртвеник у „Сервантесу”.

Његова наранџаста боја врло је атрактивна и живима, а само је једна из живописног спектра колорита на трпези. Дарови мртвима су малени, минуциозно декорисани, ма шта да представљају, и део су кућног инвентара током трајања празника у Мексику. Међу украсима има и необичних зооморфних бића алибрија, који су у блиској корелацији са духовима, по предању предака. Њихова главна карактеристика јесте да су то хибридна, измаштана створења, састављена од делова разних животиња.

У поставци у „Сервантесу” срећемо биће налик змају које штити душе покојника и помаже им да пронађу пут назад до света живих током Дана мртвих, као и миша у сличној функцији, оба предимензионирана у односу на кућну варијанту аксесоара празника. „Направљени су од папир-машеа, и рециклираних предмета, попут конзерви или картонских ролни папирних убруса”, открива Еун Хаи Ким.

Таваницу красе „гирланде” од перфорираних листова разнобојне хартије, које симболишу завесу између светова. „Што је ближи Дан мртвих, та завеса је прозрачнија како би духови кроз њу лакше прошли”, још једно је од мексичких веровања. Главну ролу ипак има Фрида Кало, којој је ове године посвећена светковина (и сам олтар) па је зато Еун Хаи Ким, супруга амбасадора Мексика, маскирана у ову славну уметницу.

Посетиоци првог дана „фестивала” могли су да уживају у укусу слатког пецива традиционално повезаног са Даном мртвих, да слушају „The International Belgrade Singers Choir”, погледају серију краткометражних филмова и тако да се ближе упознају са културом земље домаћина. Остали су позвани да се поклоне сенима својих предака пред раскошним жртвеником све до 12. новембра.