Prete li restrikcije

U zemljama regiona pojavio se višak struje. U regionu koji hronično pati od nedostatka električne energije, privremeni viškovi struje pripisuju se globalnoj recesiji, odnosno padu proizvodnje i obima posla u građevinskoj, metalurškoj, automobilskoj i industriji telekomunikacija i informatičkih tehnologija. A smanjenje potražnje automatski je dovelo i do pada cena električne energije.

U prvim danima krize, izazvane nestašicom gasa, u Srbiji je porasla potrošnja struje. Većina državnih i zvaničnika Elektroprivrede Srbije umirivala je javnost izjavama da „struje ima dovoljno” i da će je uvesti ako zafali.

Pad cene električne energije na regionalnom tržištu mogao bi ponovo da natera odgovorne u Srbiji da se ponašaju neodgovorno, odnosno da olako prihvate privid da se nabavka nedostajućih količina može obezbediti po povoljnim cenama. To bi značilo da se reforme i modernizacija energetskog sektora odlažu i u 2009. godini, ali bi to bio i siguran signal da građani u bliskoj budućnosti ponovo mogu da strepe od restrikcija i mraka.

Kako se dogodilo da Srbija od regionalnog lidera u izvozu struje postane zemlja na čije se građane apeluje da usred zime troše manje električne energije?

Energetika je u poslednjoj deceniji globalno bila jedna od najprofitabilnijih privrednih grana, a Srbija sa svojom centralnom geografskom pozicijom i raspoloživim prirodnim resursima najbolje pozicionirana da zadovolji potrebe regiona koji je energetski deficitaran.

Zloupotreba električne energije kao socijalne kategorije

Srbija u 2009. godinu ulazi sa elektroenergetskim sektorom koji pati od istih boljki kao i poslednjih dvadeset godina – zloupotrebe električne energije kao socijalne kategorije, sve većeg zaostatka u njenoj proizvodnji i zatvorenog monopolizovanog tržišta. Ovakva politika onemogućila je investicije u nove proizvodne kapacitete i dovela Srbiju u sve veću zavisnost od uvoza električne energije. Prema ozbiljnim računicama, gledano po današnjim cenama, građani Srbije će za uvoz električne energije već od 2012. godišnje izdvajati oko 300 miliona evra. Uvoz, međutim, ne može biti dugoročno rešenje jer postoje ograničenja u kapacitetu prenosne mreže koja znače da se može uvesti samo određena količina energije.

– Te sume novca za uvezenu energiju plaćamo bukvalno svi samo zbog toga što nismo pre toga izgradili nove objekte ili što nismo omogućili da investicije uđu u energetski sektor. Posle osam godina od demokratskih promena možemo da svedemo račune i da kažemo da smo danas, evo, pred takođe mogućom energetskom krizom, upravo kao rezultat onoga što su ministri ili političari radili u energetskom sektoru Srbije prethodnih godina. Kroz ovaj sektor prošlo je šest ministara, ti ministri nisu bili specijalno zainteresovani za svoj posao, osim da nam kažu da će se graditi objekti i da ćemo svakako dobijati nove investicije u energetski sektor. Ništa dalje od toga nije učinjeno i u Srbiji nije izgrađen nijedan objekat – kaže nezavisni ekspert za energetiku Zorana Mihajlović-Milanović.

(/slika2)Tadašnji srpski premijer Vojislav Koštunica izjavio je 2007. godine u majskom ekspozeu pred parlamentom: „...Vlada će svoju energetsku politiku zasnivati polazeći od činjenice da upravo energetika predstavlja jedan od važnih faktora za postizanje ukupne ekonomske stabilnosti u našem regionu i celoj jugoistočnoj Evropi. Najveća strana ulaganja u Srbiji očekuju se u oblasti energetike (planira se oko tri milijarde evra). Cilj vlade jeste dostizanje liderske pozicije srpske energetike u regionu. Elektroprivreda Srbije završiće proces transformacije, a realizacijom Strategije razvoja energetike predviđa se značajno ulaganje domaćeg i stranog kapitala u nove proizvodne kapacitete, kao što su Kolubara B, nove hidroelektrane, revitalizacija i modernizacija postojećih hidro i termokapaciteta. Finansijskim jačanjemEPS-a omogućiće se investiranje i izvan granica Srbije...”

Bogati jeftinom strujom greju bazene

Zašto investitori nisu previše zainteresovani da grade nove elektrane u Srbiji?

Država niskom, dotiranom cenom struje i danas podjednako pomaže siromašne slojeve stanovništva, ali i bogate ljude koji jeftinom strujom greju bazene i industriju i to je jedan od ključnih razloga zašto nema novih ulaganja u elektroenergetiku. A gotovo svi političari nisu spremni da objasne građanima da bi struja sada trebalo da poskupi, kako bismo u narednih deset godina imali sigurno snabdevanje po najnižim cenama. Država, a ne EPS, treba da pomogne onima koji imaju problem da plate realnu cenu energije. Izradom detaljnih socijalnih karata, i postepenim prevođenjem industrije na tržišnu cenu električne energije, stvoriće se uslovi za prekid nepotrebnog rasipanja sredstava poreskih obveznika i neophodan prostor za rentu investitora.

– Političari nastoje da cenu energenata, a posebno električne energije, drže na što nižem nivou, što dovodi do sukoba kratkoročnih političkih ciljeva i dugoročne potrebe da se obezbedi dovoljno sredstava za izgradnju novih objekata. Kratkoročni ciljevi politike su da cena električne energije bude relativno niska ali problem je u tome da tako niska cena električne energije onda ne obezbeđuje dovoljno novca da se grade novi kapaciteti. U dugom roku, to dovodi do toga da je energija skuplja nego što bi trebalo da bude – kaže Vuk Hamović, predsednik energetske kompanije „Energy Financing Team” (EFT).

Ta kompanija u Republici Srpskoj od 2005. godine investira stotine miliona evra u zapušteni rudnik i termoelektranu „Stanari”, koja će biti prvi kapitalni energetski objekat izgrađen u poslednjih dvadeset godina na području bivše Jugoslavije.

Republika Srpska u poslednjih nekoliko godina postala je „investiciona Meka” za energetske kompanije. Premijer Milorad Dodik kaže da investitori nisu ograničeni zahtevom da isporučuju struju po socijalnim cenama, već imaju slobodu da sve što proizvedu mogu i da izvezu i prodaju po tržišnim cenama.

Pored problema sa cenovnom politkom, Srbija nema iskustva sa dolaskom velikih investitora u oblasti energetike. Parlament Srbije je Zakon o energetici, kao uostalom i strategiju razvoja energetike, usvojio još 2004. godine. Gotovo ništa značajno planirano ovim dokumentom do sada nije sprovedeno u delo.

– Srbija nema definisane podzakonske akte u oblasti energetike a ti akti zainteresovanom investitoru trasiraju put od namere do realizacije. Zato i nema privatnih investitora, oni su od naše države onemogućeni da dođu u Srbiju i ulažu u ovdašnju energetiku – kaže Zorana Mihajlović-Milanović.

Iz krugova nezavisnih stručnjaka navodi se ocena da je zaštita monopola Elektroprivrede Srbije jedan od osnovnih razloga za tromost države u sprovođenju neophodnih reformi u energetici.

Ideja tržišta električne energije jeste da konkurencija prodre do krajnjih potrošača i primora EPS da se prilagodi tržišnim uslovima. Taj proces podrazumeva suštinsko restrukturiranje najvećeg javnog preduzeća, omogućiće mu da postane efikasno i osloboditi ga nepotrebnih troškova i gubitaka. Pitanje oko kojeg ne bi trebalo da bude nedoumica jeste potreba za stvaranjem funkcionalnog tržišta, prestanka nepotrebnog dotiranja cene energije i otvaranja vrata privatnom kapitalu. U suprotnom, Srbija neće biti sposobna da izgradi nove proizvodne kapacitete koji su joj preko potrebni.

Svi zvaničnici države i energetskog sektora javno prihvataju neminovnost reformi, ali način njenog sprovođenja tema je žestoke debate. Da li Elektroprivredu Srbije treba privatizovati, da li je dokapitalizovati, i na koji način, kako pronaći strateške partnere za izgradnju novih elektrana...?

Možda je vredelo pogledati i iskustva drugih zemalja koje su prošle tranziciju. Češka elektroprivredna kompanija ČEZ dobar je primer na kome se najbolje vidi stvarni trošak dugogodišnjeg nečinjenja političara u Srbiji kada je u pitanju elektroprivreda. ČEZ je na početku češke tranzicije bio na istoj startnoj poziciji kao i Elektroprivreda Srbije. Vlada Češke je restrukturiranje i depolitizaciju ČEZ-a sprovela 2001. godine, vođena jakim motivom – članstvom u Evropskoj uniji. Šest godina kasnije, ČEZ je ostvario profit od 1,6 milijardi evra, vrednost kapitala firme procenjena je na 14,5 milijardi evra, a ta firma postala je jedna od najvećih kompanija u Evropi i regionalni energetski lider. EPS je, s druge strane, te 2007. godine ostvario gubitak, a poslednji novi objekat pustio je u pogon davne 1990. godine.

Akcije EPS-a na berzi?

EPS se može ali se i ne mora privatizovati. Tu odluku doneće država, na osnovu dugoročnih projekcija. Jedan od potencijalnih modela restrukturiranja EPS-a koji se spominje u poslednje vreme jeste izdavanje akcija ovog preduzeća na berzi.

– Taj model je prihvatljiv, ali ima manu da ne rešava osnovni problem glomaznosti i neefikasnosti EPS-a. U tom slučaju, povećani prihodi od skuplje električne energije, umesto na modernizaciju postojećih i izgradnju novih objekata, ponovo bi bili neefektivno utrošeni – kaže Svetislav Bulatović, izvršni direktor kompanije EFT.

Drugi model koji se spominje je da država pronađe strateškog partnera za Elektroprivredu Srbije. I ovaj model ima svojih prednosti, ali i ozbiljnih mana.

– Jak strateški partner bi EPS-u svakako omogućio da se razvija, ali se ovim potezom ne bi ukinuo monopol. Verovatno najnepovoljniji scenario za građane Srbije jeste nastanak monopola privatne elektroprivrede, koji bi zamenio državni – kaže Bulatović.

Želja države da zadrži kontrolu u ovom segmentu je razumljiva. Zbog toga što je elektroprivreda u svesti građana još uvek snabdevački, a ne profitabilni sektor, u inicijalnim fazama moglo bi se pronaći kompromisno rešenje.

 – Pronalaženje više strateških partnera za izgradnju ili modernizaciju pojedinih elektrana omogućilo bi državi da zadrži dominantni položaj i kontrolu, a pri tom bi stvorilo uslove da monopol bude ukinut – kaže Bulatović.

Osnovni rezultat dolazeće globalne recesije na elektroenergetiku Srbije biće korekcija energetskog bilansa. U Srbiji je već evidentna smanjena proizvodnja izvoznih industrija koje su po pravilu energetski intenzivne. Pri tome, treba imati u vidu da je srpska ekonomija energetski neefektivna. Da bi proizvela jedan evro dodatne vrednosti, ekonomiji Srbije je potrebno duplo više energije od razvijenih zemalja Evropske unije.