Прете ли рестрикције

У земљама региона појавио се вишак струје. У региону који хронично пати од недостатка електричне енергије, привремени вишкови струје приписују се глобалној рецесији, односно паду производње и обима посла у грађевинској, металуршкој, аутомобилској и индустрији телекомуникација и информатичких технологија. А смањење потражње аутоматски је довело и до пада цена електричне енергије.

У првим данима кризе, изазване несташицом гаса, у Србији је порасла потрошња струје. Већина државних и званичника Електропривреде Србије умиривала је јавност изјавама да „струје има довољно” и да ће је увести ако зафали.

Пад цене електричне енергије на регионалном тржишту могао би поново да натера одговорне у Србији да се понашају неодговорно, односно да олако прихвате привид да се набавка недостајућих количина може обезбедити по повољним ценама. То би значило да се реформе и модернизација енергетског сектора одлажу и у 2009. години, али би то био и сигуран сигнал да грађани у блиској будућности поново могу да стрепе од рестрикција и мрака.

Како се догодило да Србија од регионалног лидера у извозу струје постане земља на чије се грађане апелује да усред зиме троше мање електричне енергије?

Енергетика је у последњој деценији глобално била једна од најпрофитабилнијих привредних грана, а Србија са својом централном географском позицијом и расположивим природним ресурсима најбоље позиционирана да задовољи потребе региона који је енергетски дефицитаран.

Злоупотреба електричне енергије као социјалне категорије

Србија у 2009. годину улази са електроенергетским сектором који пати од истих бољки као и последњих двадесет година – злоупотребе електричне енергије као социјалне категорије, све већег заостатка у њеној производњи и затвореног монополизованог тржишта. Оваква политика онемогућила је инвестиције у нове производне капацитете и довела Србију у све већу зависност од увоза електричне енергије. Према озбиљним рачуницама, гледано по данашњим ценама, грађани Србије ће за увоз електричне енергије већ од 2012. годишње издвајати око 300 милиона евра. Увоз, међутим, не може бити дугорочно решење јер постоје ограничења у капацитету преносне мреже која значе да се може увести само одређена количина енергије.

– Те суме новца за увезену енергију плаћамо буквално сви само због тога што нисмо пре тога изградили нове објекте или што нисмо омогућили да инвестиције уђу у енергетски сектор. После осам година од демократских промена можемо да сведемо рачуне и да кажемо да смо данас, ево, пред такође могућом енергетском кризом, управо као резултат онога што су министри или политичари радили у енергетском сектору Србије претходних година. Кроз овај сектор прошло је шест министара, ти министри нису били специјално заинтересовани за свој посао, осим да нам кажу да ће се градити објекти и да ћемо свакако добијати нове инвестиције у енергетски сектор. Ништа даље од тога није учињено и у Србији није изграђен ниједан објекат – каже независни експерт за енергетику Зорана Михајловић-Милановић.

(/slika2)Тадашњи српски премијер Војислав Коштуница изјавио је 2007. године у мајском експозеу пред парламентом: „...Влада ће своју енергетску политику заснивати полазећи од чињенице да управо енергетика представља један од важних фактора за постизање укупне економске стабилности у нашем региону и целој југоисточној Европи. Највећа страна улагања у Србији очекују се у области енергетике (планира се око три милијарде евра). Циљ владе јесте достизање лидерске позиције српске енергетике у региону. Електропривреда Србије завршиће процес трансформације, а реализацијом Стратегије развоја енергетике предвиђа се значајно улагање домаћег и страног капитала у нове производне капацитете, као што су Колубара Б, нове хидроелектране, ревитализација и модернизација постојећих хидро и термокапацитета. Финансијским јачањемЕПС-а омогућиће се инвестирање и изван граница Србије...”

Богати јефтином струјом греју базене

Зашто инвеститори нису превише заинтересовани да граде нове електране у Србији?

Држава ниском, дотираном ценом струје и данас подједнако помаже сиромашне слојеве становништва, али и богате људе који јефтином струјом греју базене и индустрију и то је један од кључних разлога зашто нема нових улагања у електроенергетику. А готово сви политичари нису спремни да објасне грађанима да би струја сада требало да поскупи, како бисмо у наредних десет година имали сигурно снабдевање по најнижим ценама. Држава, а не ЕПС, треба да помогне онима који имају проблем да плате реалну цену енергије. Израдом детаљних социјалних карата, и постепеним превођењем индустрије на тржишну цену електричне енергије, створиће се услови за прекид непотребног расипања средстава пореских обвезника и неопходан простор за ренту инвеститора.

– Политичари настоје да цену енергената, а посебно електричне енергије, држе на што нижем нивоу, што доводи до сукоба краткорочних политичких циљева и дугорочне потребе да се обезбеди довољно средстава за изградњу нових објеката. Краткорочни циљеви политике су да цена електричне енергије буде релативно ниска али проблем је у томе да тако ниска цена електричне енергије онда не обезбеђује довољно новца да се граде нови капацитети. У дугом року, то доводи до тога да је енергија скупља него што би требало да буде – каже Вук Хамовић, председник енергетске компаније „Energy Financing Team” (EFT).

Та компанија у Републици Српској од 2005. године инвестира стотине милиона евра у запуштени рудник и термоелектрану „Станари”, која ће бити први капитални енергетски објекат изграђен у последњих двадесет година на подручју бивше Југославије.

Република Српска у последњих неколико година постала је „инвестициона Мека” за енергетске компаније. Премијер Милорад Додик каже да инвеститори нису ограничени захтевом да испоручују струју по социјалним ценама, већ имају слободу да све што произведу могу и да извезу и продају по тржишним ценама.

Поред проблема са ценовном политком, Србија нема искуства са доласком великих инвеститора у области енергетике. Парламент Србије је Закон о енергетици, као уосталом и стратегију развоја енергетике, усвојио још 2004. године. Готово ништа значајно планирано овим документом до сада није спроведено у дело.

– Србија нема дефинисане подзаконске акте у области енергетике а ти акти заинтересованом инвеститору трасирају пут од намере до реализације. Зато и нема приватних инвеститора, они су од наше државе онемогућени да дођу у Србију и улажу у овдашњу енергетику – каже Зорана Михајловић-Милановић.

Из кругова независних стручњака наводи се оцена да је заштита монопола Електропривреде Србије један од основних разлога за тромост државе у спровођењу неопходних реформи у енергетици.

Идеја тржишта електричне енергије јесте да конкуренција продре до крајњих потрошача и примора ЕПС да се прилагоди тржишним условима. Тај процес подразумева суштинско реструктурирање највећег јавног предузећа, омогућиће му да постане ефикасно и ослободити га непотребних трошкова и губитака. Питање око којег не би требало да буде недоумица јесте потреба за стварањем функционалног тржишта, престанка непотребног дотирања цене енергије и отварања врата приватном капиталу. У супротном, Србија неће бити способна да изгради нове производне капацитете који су јој преко потребни.

Сви званичници државе и енергетског сектора јавно прихватају неминовност реформи, али начин њеног спровођења тема је жестоке дебате. Да ли Електропривреду Србије треба приватизовати, да ли је докапитализовати, и на који начин, како пронаћи стратешке партнере за изградњу нових електрана...?

Можда је вредело погледати и искуства других земаља које су прошле транзицију. Чешка електропривредна компанија ЧЕЗ добар је пример на коме се најбоље види стварни трошак дугогодишњег нечињења политичара у Србији када је у питању електропривреда. ЧЕЗ је на почетку чешке транзиције био на истој стартној позицији као и Електропривреда Србије. Влада Чешке је реструктурирање и деполитизацију ЧЕЗ-а спровела 2001. године, вођена јаким мотивом – чланством у Европској унији. Шест година касније, ЧЕЗ је остварио профит од 1,6 милијарди евра, вредност капитала фирме процењена је на 14,5 милијарди евра, а та фирма постала је једна од највећих компанија у Европи и регионални енергетски лидер. ЕПС је, с друге стране, те 2007. године остварио губитак, а последњи нови објекат пустио је у погон давне 1990. године.

Акције ЕПС-а на берзи?

ЕПС се може али се и не мора приватизовати. Ту одлуку донеће држава, на основу дугорочних пројекција. Један од потенцијалних модела реструктурирања ЕПС-а који се спомиње у последње време јесте издавање акција овог предузећа на берзи.

– Тај модел је прихватљив, али има ману да не решава основни проблем гломазности и неефикасности ЕПС-а. У том случају, повећани приходи од скупље електричне енергије, уместо на модернизацију постојећих и изградњу нових објеката, поново би били неефективно утрошени – каже Светислав Булатовић, извршни директор компаније EFT.

Други модел који се спомиње је да држава пронађе стратешког партнера за Електропривреду Србије. И овај модел има својих предности, али и озбиљних мана.

– Јак стратешки партнер би ЕПС-у свакако омогућио да се развија, али се овим потезом не би укинуо монопол. Вероватно најнеповољнији сценарио за грађане Србије јесте настанак монопола приватне електропривреде, који би заменио државни – каже Булатовић.

Жеља државе да задржи контролу у овом сегменту је разумљива. Због тога што је електропривреда у свести грађана још увек снабдевачки, а не профитабилни сектор, у иницијалним фазама могло би се пронаћи компромисно решење.

 – Проналажење више стратешких партнера за изградњу или модернизацију појединих електрана омогућило би држави да задржи доминантни положај и контролу, а при том би створило услове да монопол буде укинут – каже Булатовић.

Основни резултат долазеће глобалне рецесије на електроенергетику Србије биће корекција енергетског биланса. У Србији је већ евидентна смањена производња извозних индустрија које су по правилу енергетски интензивне. При томе, треба имати у виду да је српска економија енергетски неефективна. Да би произвела један евро додатне вредности, економији Србије је потребно дупло више енергије од развијених земаља Европске уније.