Deripaskino ili austrijsko carstvo

Koverte za prodaju borskog rudnika ponovo su otvorene, a pitanje kom će se ekonomskom carstvu privoleti, ruskom ili austrijskom, ostaje i dalje da lebdi nad gradom koji kao da se približava kraju agonije. Da li će doći bolji dani? Nikola Stončev, tehnički rukovodilac proizvodnje u Flotaciji, sleže ramenima: "Nadam se", odgovara lakonski. U Topionici još stoje bakarne anode na kojima su, kao na biblijskim pločama iz američkih filmova o Mojsiju, ispisani rekordi u proizvodnji bakra, koji su po pravilu padali uoči rođendana predsednika Tita.

Borani bi rekli da je ovaj grad bio najbliži komunizmu. Rudarsko-topioničarski basen nije brinuo samo o svojim radnicima. Svi građani su imali besplatan prevoz do Borskog jezera, simbolično plaćali grejanje, na stan su čekali najduže dve godine.

Danas pogoni Topionice ne izgledaju dobro. "To što vidite nije otpad, to je postrojenje. Kao da statiram  u ’Pobesnelom Maksu’", kaže jedan jedan od zaposlenih.

– Od svih gradova u Srbiji, Bor se poslednji budi – objašnjava Venko Ilić, koji se još pre 15 godina iselio u Prokuplje da bi mogao da otvori privatnu trgovinu.

Tenderska procedura je ponovo pokrenuta, najkasnije do kraja meseca obelodaniće se ko je ponudio više: ruski SMR, vlasništvo ruskog oligarha Olega Deripaske, ili austrijski konzorcijum, grupacija "A-TEK".

Poslovodstvo Rudarsko-topioničarskog basena Bor se nada da se neće ponoviti neprijatna priča sa rumunskim "Kupromom", koja se završila fijaskom i radničkim protestima. Ali, ne zaleću se ni u optimizmu.

– Ovoga puta i država je uvidela koje su greške napravljene na prvom tenderu pa je i procedura bitno popravljena – kaže Miodrag Conić, v. d. generalnog direktora RTB Bor.

 Budući kupac izdvojiće najmanje 340 miliona dolara i još 180 miliona dolara za investicije. Pregovaraće se i za veća ulaganja jer se mora graditi nova topionica i fabrika sumporne kiseline. To je, kaže direktor Conić, jedini način da se reši zagađenje grada.

Borani su podeljeni – oni koji su za slovensko bratstvo navijaju za moćnog ruskog tajkuna Deripasku i rado će postaviti crveni tepih za najbogatijeg Rusa, pa makar se Bor ubuduće zvao Borsk. Ali, nije malo ni onih koji bi više voleli austrijskog gazdu. Ipak je to Zapad.

U borskom rudniku koji duguje 500 miliona dolara državi i poveriocima, ima još najmanje 650 miliona tona rude bakra, što je dovoljno za više od dvadeset godina eksploatacije. Zaposleno je nešto manje od 4.900 radnika, a još oko 200 njih bi trebalo da prema novom, trećem socijalnom programu, dobiju otpremninu u visini od 400 evra po godini staža. Time će se pridružiti armiji od pet hiljada nezaposlenih u gradu koji žive od buvlje pijace ili taksiranja.

Dve kladionice pa banka, opet dve kladionice pa banka, tako izgleda glavna borska ulica Moše Pijade u kojoj na svega stotinak metara ima čak osam kockarnica. Listiće sportske prognoze uglavnom popunjavaju radnici RTB-a. Poslednjih meseci situacija u preduzeću se nešto popravila, plate su porasle, a ima i posla zahvaljujući aranžmanu sa firmom beogradskog biznismena Zorana Drakulića, koji je jedno vreme slovio i kao mogući kupac.

Dalibor Golubović, jedan od radnika "Mocartove" kockarnice, kaže da je uvek bio bolje plaćen od šefa smene u Basenu, ali da se poslednjih meseci situacija menja u korist zaposlenih na površinskim kopovima.

Prolaze i vremena kada je Bor bio čuven po ceni kvadrata stana od sto evra – u boljim delovima grada, na trećem, četvrtom kilometru od RTB-a, kvadrat se sada "penje" i do petsto evra.

Neku novu živost čeka i bivši šampion stare Jugoslavije u bodi-bildingu Jovan Stojanovski, dok u svom praznom vagon-restoranu gleda teniski meč Ane Ivanović. 

– Dođu ponekad bake i deke i dovedu unučiće da se zajedno dive rezbarijama od kruškinog drveta, ali gostiju je malo. Svi se nadamo da će grad živnuti i da će biti zarade. Bor je u suštini lep grad – kaže Stojanovski.

Za Nemanju, studenta grafičkog dizajna, tenderski rasplet dolazi prekasno. Kao i većina mladih Borana koji sanjaju odlazak u Beograd ili inostranstvo, i on je već isplanirao da čim dobije diplomu novosadskog univerziteta "zapali" preko Bare, kod kuma u Kanadu.

– Svi moji drugovi misle kao i ja – kaže Nemanja. Da ste bili pre desetak dana, kiselina bi vam se stegla u grlu.

Dok mladi Borani sanjaju prekomorske zemlje ili makar Nemačku, borski biznismen  Ženja Zlatanov, vlasnik diskoteke "Monca", jedinog mesta za izlazak  u ovom gradu, napustio je Nemačku i uspeo u Boru.

Ovde provod ni po čemu ne zaostaje za najboljim beogradskim diskotekama, a ne nedostaju ni striptizete, skandal-žurke i estradne zvezde, koje ponekad gostuju. Privatizacija RTB-a nije nešto o čemu razmišlja Zlatanov. Više voli da se seća siromašnog detinjstva u Pirotu, kada je sanjao da vozi bicikl uživajući u činjenici da je uspeo.