Nemoj da si seljak

Među mladima često se čuje prezriva, opominjuća odrednica: „Nemoj da si seljak!” Sve u smislu da ne iskačeš iz šablona, uobičajenog načina ponašanja, da se ne blamiraš, da me ne razočaraš. Kod starijih i onih srednjih godina često se za nekoga iza leđa sašaptava da je taj neusklađeni – seljak, seljačina, seljober.

A u pitanju je stereotip, površan, nadmen odnos gradskog čoveka prema čoveku iz druge sredine, okruženja koji je, gle zablude, inferioran, neprilagođen. Tu je i atavistički, konformistički otklon od sredine gde se teško radi, gde nema toliko betona, asfalta, dostupnih blagodeti savremene civilizacije. Tome treba dodati i siromašno, oskudno poznavanje jezika, jer se neopravdano, nametljivo odrednica seljak izjednačuje s terminom prostak.

U školama je često popularan onaj koji u toku obrađivanja nežne ljubavne pesme sočno podrigne iz dna donjeg stomaka. Ili na času muzičkog usred Šubertove serenade sitno laje i kevće, aritmično kukuriče. Taj nije seljak već težak prostak. I dok je najveće uživanje i opuštanje gradske dece „blejanje” na stepeništu ili ogradi, dotle neki njihovi vršnjaci sa sela polažu hranu ovcama što bleje. I dok deca u gradu u mnoštvu, gomili zure, blenu u svoje mobilne telefone, neki njihovi vršnjaci sa sela pogleduju, zure u vrhove stabala voćaka da treba li još štogod zaostalo da se uzbere.

Nepotrebno je i otrcano isticati da su većini gradskih faca preci poreklom sa sela, da su najlepše pesme kojima se romantizovana Evropa divila ispevali seljaci. I da su prelome, polome istorijske, državu izvojevali tvrdokorni, sviknuti na muku i nedaće seljaci. Da se ne spominje Veliki rat, gde su biblijskim poduhvatom i stradanjem veliku pobedu, vaskrs Srbije na svojim plećima izneli guravi seljaci i trpeljivi volovi.

I zato dobrodušni savet mladima i inima starijima: izbacite seljaka iz jednostranih metafora. Kad vam nešto u ponašanju druga, kolege smeta, nije „u fulu”, zamenite ono „nemoj da si seljak” s „nemoj da si prostak, sirovina”.

Zoran Ristić,

profesor