Немој да си сељак

Међу младима често се чује презрива, опомињућа одредница: „Немој да си сељак!” Све у смислу да не искачеш из шаблона, уобичајеног начина понашања, да се не бламираш, да ме не разочараш. Код старијих и оних средњих година често се за некога иза леђа сашаптава да је тај неусклађени – сељак, сељачина, сељобер.

А у питању је стереотип, површан, надмен однос градског човека према човеку из друге средине, окружења који је, гле заблуде, инфериоран, неприлагођен. Ту је и атавистички, конформистички отклон од средине где се тешко ради, где нема толико бетона, асфалта, доступних благодети савремене цивилизације. Томе треба додати и сиромашно, оскудно познавање језика, јер се неоправдано, наметљиво одредница сељак изједначује с термином простак.

У школама је често популаран онај који у току обрађивања нежне љубавне песме сочно подригне из дна доњег стомака. Или на часу музичког усред Шубертове серенаде ситно лаје и кевће, аритмично кукуриче. Тај није сељак већ тежак простак. И док је највеће уживање и опуштање градске деце „блејање” на степеништу или огради, дотле неки њихови вршњаци са села полажу храну овцама што блеје. И док деца у граду у мноштву, гомили зуре, блену у своје мобилне телефоне, неки њихови вршњаци са села погледују, зуре у врхове стабала воћака да треба ли још штогод заостало да се узбере.

Непотребно је и отрцано истицати да су већини градских фаца преци пореклом са села, да су најлепше песме којима се романтизована Европа дивила испевали сељаци. И да су преломе, поломе историјске, државу извојевали тврдокорни, свикнути на муку и недаће сељаци. Да се не спомиње Велики рат, где су библијским подухватом и страдањем велику победу, васкрс Србије на својим плећима изнели гурави сељаци и трпељиви волови.

И зато добродушни савет младима и инима старијима: избаците сељака из једностраних метафора. Кад вам нешто у понашању друга, колеге смета, није „у фулу”, замените оно „немој да си сељак” с „немој да си простак, сировина”.

Зоран Ристић,

професор