Nijedan prevod nije nevin

Praviti intervju s Aleksandrom Vojtašek (1991), poljskom naučnicom, novinarkom i književnom prevoditeljkom, nije bilo zanimljivo samo zbog svih nabrojanih odrednica ili životnih putanja koje ona sledi ili koje slede nju, koliko zbog toga što je ova mlada Poljakinja bila jedna od istinskih zvezda jubilarnih pedesetih Beogradskih prevodilačkih susreta koji su u Udruženju književnih prevodilaca Srbije nedavno održani pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture Srbije, Poljskog instituta u Beogradu i Instituta „Adam Mickjevič” iz Varšave.

Rođena i odrasla na selu, na jugu Poljske, studirala je u Krakovu, Zagrebu i Beogradu. Doktorirala je književnost na Jagelonskom univerzitetu u Krakovu, gde danas radi kao docentkinja. Autor je naučne monografije „Topografie przestrzeni wyobrażonych”, posvećene savremenoj srpskoj i hrvatskoj žanrovskoj fantastici. Dobitnica je brojnih nagrada za prevodilački i novinarski rad. Njena knjiga reportaža o današnjoj Hrvatskoj, „Fjaka”, stekla je status bestselera i objavljena je u Poljskoj, Slovačkoj, Hrvatskoj i Češkoj, a u pripremi su izdanja i u drugim zemljama. Kad nađe vremena, a nađe ga, voza se u svojoj staroj „tojoti” i, kako intrigantno napominje, „sakuplja slike odbačenih plastičnih stolica”.

Kako ste se uopšte opredelili za književno prevođenje? Jeste li u to ušli spontano, slučajno, ili s jasnom željom i namerom da budete književni prevodilac?

Kao i većina stvari u mom životu, sve se desilo spontano. Od detinjstva obožavam književnost, a kada sam počela i naučno da se bavim njome, prevođenje je bilo prirodan korak. Veliku ulogu u tome imala je i moja frustracija – često sam prijateljima prepričavala odlomke iz dela srpske, hrvatske ili bosanske književnosti koji su mi se dopali, a onda bih shvatila da ne mogu da im dam da to sami pročitaju. Zanimljivo mi je što sam sebe oduvek smatrala osobom sklonijoj prozi, iako sam čitala i poeziju, a onda sam otkrila da mi je prevođenje pesama postalo velika strast. Iako nisam, što kažu muzičari, sluhista, volim da pratim ritam u poeziji. Ne verujem, inače, da postoji bolji način da se kultura, istorija i mentalitet jednog naroda upoznaju, nego da se čitaju knjige koje su u tom narodu nikle.

Kakav je status književnih prevodilaca u Poljskoj? Osećate li se možda skrajnutima, gurnutim na marginu ili zauzimate respektabilno mesto u kulturnom životu svoje zemlje?

Situacija se znatno promenila u poslednjih desetak godina. Ranije se o nama govorilo, istina, da jesmo važni, ali da smo, ipak – nevidljivi. Vremenom se proširila svest o tome da ni Šekspir, kao ni mnogi drugi veliki pisci, nije pisao na poljskom, te da zapravo ne čitamo reči tih pisaca, već reči njihovih prevodilaca. Književnost u prevodu deo je istorije naše književnosti, a nijedan prevod nije „nevin”. To se odlično vidi kad se uporede različiti prevodi klasika – svaki od njih predstavlja drugačije tumačenje i ističe različite aspekte teksta. Danas u Poljskoj postoje mnoge nagrade za prevodilački rad, a veliki deo nagrada za strane pisce istovremeno je i priznanje njihovim prevodiocima. U Gdanjsku se održava festival književnog prevođenja, a imena prevodilaca sve češće se nalaze i na koricama knjiga. Često čujem komentare da su razgovori o knjigama najzanimljiviji upravo kad o tim knjigama govore njihovi prevodioci. Posla tu, naravno, još ima mnogo, ali vidim značajne pomake u dobrom pravcu.

Svugde se, širom sveta, odomaćila sintagma „izgubljeno u prevodu”, ali imate li vi utisak da se u prevodu često nešto i pronađe i da se tako u prevodu mogu pronaći i neke dragocenosti kojih u samom originalu nema?

Pomenula sam maločas festival u Gdanjsku koji se upravo zove „Pronađeno u prevodu”... Jedna od najbizarnijih izreka koja se ponekad ponavlja kad je reč o književnom prevođenju jeste da je prevod, poput žene, ili lep ili veran. Čak i ako zanemarimo seksističku prirodu te tvrdnje, ona je, jednostavno, netačna. Da bismo preneli duh originalnog teksta, često moramo od njega i da se udaljimo. Prvi, a po mom mišljenju i najvažniji korak u prevođenju jeste čitanje i interpretacija – moramo shvatiti šta original želi da nam poruči i kakav on efekat ima na izvornog čitaoca, a zatim pokušati da isti taj efekat postignemo u prevodu. Ako nas vodi ta osnovna ideja, male promene ili čak i usputni gubici – neće naškoditi. Prevod nije samo prenos između dva jezika, već i prenos i povezivanje dve kulture, pa čak i dva različita sveta. Taj prenos nije bezbolan – nekad mora izazvati, recimo, osećaj otuđenja da bismo razumeli da original dolazi iz kulture drugačije od naše. Moramo verovati prevodiocu da zna šta radi, posebno kad je reč o poeziji. Ne verujem da postoje tekstovi koji su potpuno neprevodivi – čak i ako to ponekad znači da ih moramo na neki način ponovo napisati.

Kakva je, po vašem osećanju, budućnost književnog prevodilaštva? Postoji li opasnost da ljude istisne veštačka inteligencija, da mašina preuzme ne samo rad, trud, nego i dar, talenat književnog prevodioca?

Ne verujem da će nas veštačka inteligencija lako zameniti, upravo zbog onoga što sam malopre pomenula. Književni prevod, slično kao i pisanje, ipak je lični čin – u njemu se ogleda nečija osobenost, pogled na svet, način razmišljanja. Veštačka inteligencija će, verovatno, uskoro moći da obavi savršeno taj tehnički deo posla, ali poenta nije u savršenstvu, već u tom ličnom pečatu i senzibilitetu koji prevodilac unosi u tekst, u određenom osećaju u stomaku koji izazove precizna metafora, a što nas pogodi tako da ponekad ostanemo bez daha. Prevodioci koji rade s tzv. manjim jezicima najčešće sami biraju knjige koje žele da prevedu i ponude izdavačima, i ta se ljubav prema tekstu jasno oseća – oni o svojim prevodima najčešće mogu da razgovaraju satima. Izvini, veštačka inteligencijo, ali ti za sada možeš samo da imitiraš i glumiš emocije.

Učestvovali ste na jubilarnim 50. Beogradskim prevodilačkim susretima. To verovatno nije bio vaš prvi živi susret s Beogradom i Srbijom. Kakve utiske nosite iz naše zemlje? I, u čemu je značaj takvih skupova književnih prevodilaca, koja je to vrednost, koji je to plus za naš zanat i našu umetnost?

Za strane prevodioce takvi susreti apsolutno su nezamenjivi. Ogromna je vrednost u tome što možemo da se okupimo u krugu književnih prevodilaca i ljubitelja književnosti, da razmenjujemo utiske, omiljene naslove, mišljenja. U poslu u kojem su prevodioci često ambasadori književnosti i kulture, takvi kontakti zaista su od velikog značaja za svaku zemlju. Uvek se vraćam s tih skupova puna energije, nadahnuća i ideja za nove poduhvate – i sa spiskom od bar deset knjiga koje bih najradije odmah prevela. A kad se susreti održavaju u Beogradu, to je nešto stvarno posebno: priznajem, obožavam Beograd. Uvek tu sretnem drage ljude, mnogo naučim i odlično se provedem, jer Beograd je neverovatno živ i pun sadržaja. Neizmerno sam zahvalna domaćinima Beogradskih prevodilačkih susreta na pozivu i besprekornoj organizaciji. Sećaću se tog boravka u Beogradu s toplinom u srcu tokom duge poljske zime.