„Guščijada” čuva guske za sada

Ostojićevo – Manifestacija koja neguje guščarstvo, tradiciju i običaje, „Dani gusaka”, održana je deveti put u banatskom selu Ostojićevo. I ove godine okupili su se brojni gastronomi sa severa Vojvodine i Mađarske da pokažu kulinarsko umeće u kuvanju i pečenju specijaliteta od guščjeg mesa.

Njih oko četrdeset sastalo se u seoskom dvorištu i napravilo pravu gastronomsku atmosferu. Među njima je i Milan Mišković iz Ade, koji treći put učestvuje na „Danima gusaka”, a kuvao je i pekao jela za koja tvrdi da su nešto najukusnije od guščjeg mesa.

– Pripremam paprikaš, pečeno meso, supu i punjeni guščji vrat. To su specijaliteti koje mnogi ne pripremaju na pravi način. Ja sam neke tajne kulinarstva „ukrao” od drugih poznatih kuvara. Guščji vrat puni se džigericom, mesom, šargarepom, belim lukom i začinima koje sam pravim. Recimo, vegetu bez soli, a tek posle solim, pomalo, da ne bude mnogo slano. Meso pripremam u gvozdenom saču, a u toj masti koja ostane ispržiću kiseli kupus, kao podvarak – objašnjava Mišković.

I njegova koleginica Tanja Radaković iz Novog Kneževca priprema specijalitet. Vođa je šestočlane ženske ekipe, koja ima adut za takmičenje.

– Prvi put učestvujemo na „Danima gusaka” u Ostojićevu. Nismo vične u pripremanju jela od guščjeg mesa, ali znamo klasična jela. To su supa i guska u saču, takozvana pijana guska. Meso se začini i natopi rakijom da bi bilo ukusno i sočno – kaže Tanja.

U današnje vreme guščarstvo u Banatu je potpuno zapostavljeno, iako držanje gusaka u ovim krajevima ima dugu tradiciju. Pre druge polovine 20. veka, celo banatsko selo belelo se od gusaka. Brčkale su se u koritima s vodom u dvorištu, meso gusaka odvozilo se i prodavalo u gradovima, a perje bi se nakon čupanja biralo i čuvalo za jastuke i jorgane. Nije bilo svatova u kojima mlada za miraz nije nosila banatsku diku – jastuke punjene guščjim perjem. Upravo je ova uspomena iz detinjstva i mladosti opredelila profesora Mikloša Repergera iz Ostojićeva, kad je onomad otišao u penziju, da fiziku i hemiju zameni guščarstvom.

– Za sada imam oko 300 gusaka, a ranije ih je bilo duplo više. Ukoliko budem mogao, povećavaću njihov broj. Na tržištu se ništa naročito ne menja. Mogu da se prodaju meso i džigerica, a najviše guščja mast, koja je lekovita. Pomaže najviše za bolesti pluća. Cena guščjeg mesa varira, od 1.000 do 1.500, pa i 2.000 dinara za kilogram. Sve zavisi od toga kakvo je, da li je manje ili veće, kako se guska hrani – prirodno ili koncentratima. Od toga zavisi i boja guščje masti. Ukoliko se guska hrani kukuruzom, njena mast biće žućkasta, a od pšenice, na primer, beličasta – objašnjava Reperger.

Mogućnosti uzgoja gusaka u Srbiji vrlo su slabo iskorišćene. Najčešće se gaje radi proizvodnje mesa, koje se koristi za sopstvene potrebe ili prodaju na lokalnom tržištu. Da bi se proizvodnja mesa omasovila potreban je intenzivniji uzgoj gusaka i tada se o guščarstvu ne bi govorilo kao o opstanku, već razmišljalo o daljem razvoju.

– Na severu Srbije ima najviše gusaka, a u našem okruženju prednjači Mađarska, nešto ih je manje u Rumuniji. Mi se trudimo da se uključimo u te tokove, ali jako teško ide. Optimista sam, popraviće se to – zaključuje naš sagovornik, koji se svim silama trudi da se situacija u guščarstvu popravi.

Mikloš je glavni organizator gastronomsko-zabavne manifestacije „Dani gusaka” u Ostojićevu, koja ima sve veći značaj u razvijanju i promociji guščarstva.

– Ove godine došli su ljudi sa severa Srbije, njih četrdesetak gastronoma, da sačuvamo tradiciju i guščarstvo, ali se za njegov opstanak najviše oslanjamo na mlade koji rado posećuju ovu manifestaciju i zainteresovani su da ostanu na selu – dodaje Reperger.

Legenda kaže da su u galskoj najezdi guske spasle Rim, a danas svedočimo naporima pojedinih Banaćana da u ovom delu Srbije spasu guščja jata. Tako će biti dok je ljudi poput Mikloša.