„Гушчијада” чува гуске за сада

Остојићево – Манифестација која негује гушчарство, традицију и обичаје, „Дани гусака”, одржана је девети пут у банатском селу Остојићево. И ове године окупили су се бројни гастрономи са севера Војводине и Мађарске да покажу кулинарско умеће у кувању и печењу специјалитета од гушчјег меса.

Њих око четрдесет састало се у сеоском дворишту и направило праву гастрономску атмосферу. Међу њима је и Милан Мишковић из Аде, који трећи пут учествује на „Данима гусака”, а кувао је и пекао јела за која тврди да су нешто најукусније од гушчјег меса.

– Припремам паприкаш, печено месо, супу и пуњени гушчји врат. То су специјалитети које многи не припремају на прави начин. Ја сам неке тајне кулинарства „украо” од других познатих кувара. Гушчји врат пуни се џигерицом, месом, шаргарепом, белим луком и зачинима које сам правим. Рецимо, вегету без соли, а тек после солим, помало, да не буде много слано. Месо припремам у гвозденом сачу, а у тој масти која остане испржићу кисели купус, као подварак – објашњава Мишковић.

И његова колегиница Тања Радаковић из Новог Кнежевца припрема специјалитет. Вођа је шесточлане женске екипе, која има адут за такмичење.

– Први пут учествујемо на „Данима гусака” у Остојићеву. Нисмо вичне у припремању јела од гушчјег меса, али знамо класична јела. То су супа и гуска у сачу, такозвана пијана гуска. Месо се зачини и натопи ракијом да би било укусно и сочно – каже Тања.

У данашње време гушчарство у Банату је потпуно запостављено, иако држање гусака у овим крајевима има дугу традицију. Пре друге половине 20. века, цело банатско село белело се од гусака. Брчкале су се у коритима с водом у дворишту, месо гусака одвозило се и продавало у градовима, а перје би се након чупања бирало и чувало за јастуке и јоргане. Није било сватова у којима млада за мираз није носила банатску дику – јастуке пуњене гушчјим перјем. Управо је ова успомена из детињства и младости определила професора Миклоша Репергера из Остојићева, кад је ономад отишао у пензију, да физику и хемију замени гушчарством.

– За сада имам око 300 гусака, а раније их је било дупло више. Уколико будем могао, повећаваћу њихов број. На тржишту се ништа нарочито не мења. Могу да се продају месо и џигерица, а највише гушчја маст, која је лековита. Помаже највише за болести плућа. Цена гушчјег меса варира, од 1.000 до 1.500, па и 2.000 динара за килограм. Све зависи од тога какво је, да ли је мање или веће, како се гуска храни – природно или концентратима. Од тога зависи и боја гушчје масти. Уколико се гуска храни кукурузом, њена маст биће жућкаста, а од пшенице, на пример, беличаста – објашњава Репергер.

Могућности узгоја гусака у Србији врло су слабо искоришћене. Најчешће се гаје ради производње меса, које се користи за сопствене потребе или продају на локалном тржишту. Да би се производња меса омасовила потребан је интензивнији узгој гусака и тада се о гушчарству не би говорило као о опстанку, већ размишљало о даљем развоју.

– На северу Србије има највише гусака, а у нашем окружењу предњачи Мађарска, нешто их је мање у Румунији. Ми се трудимо да се укључимо у те токове, али јако тешко иде. Оптимиста сам, поправиће се то – закључује наш саговорник, који се свим силама труди да се ситуација у гушчарству поправи.

Миклош је главни организатор гастрономско-забавне манифестације „Дани гусака” у Остојићеву, која има све већи значај у развијању и промоцији гушчарства.

– Ове године дошли су људи са севера Србије, њих четрдесетак гастронома, да сачувамо традицију и гушчарство, али се за његов опстанак највише ослањамо на младе који радо посећују ову манифестацију и заинтересовани су да остану на селу – додаје Репергер.

Легенда каже да су у галској најезди гуске спасле Рим, а данас сведочимо напорима појединих Банаћана да у овом делу Србије спасу гушчја јата. Тако ће бити док је људи попут Миклоша.