Pisma na pogrešnu adresu

Predsednik Stranke slobode i pravde Dragan Đilas uputio je još jedno ljutito pismo stranim zvaničnicima, ovog puta predsednici Evropske komisije Ursuli fon der Lajen, u kojem je kritikuje što još nije „preslišala” Aleksandra Vučića, mada je odavno isteklo 30 dana, koliko mu je dala da ispuni data joj obećanja. Na stranu što se ovako nešto ne radi ukoliko želite dobro i sebi i svojoj zemlji, u pismu su navedene ocene, koje, blago rečeno, ne odgovaraju činjenicama.

Lider SSP-a do sada je napisao mnogo, baš mnogo pisama, na razne svetske adrese, a pisao je i ambasadorima raznih zemalja u našoj zemlji, pre svega američkim. U svim tim ljutitim pismima kritikovao je one kojima se obraća, što su, takoreći, slepi kod očiju, pa ne vide kakvo zlo vlada Srbijom, a oni reaguju, dok naš napaćeni narod trpi teror, „slobodni mediji” ne mogu glavu da dignu od progona, a izbori su posebna priča. Da Aleksandar Vučić nije, tako ispada po Đilasu, takav čarobnjak da pred očima celog sveta i svih posmatrača, domaćih „nezavisnih” i stranih, sposoban da ukrade milion, pa i više stotina hiljada glasova, odavno bi bio počišćen s političke scene. Narod Vučića neće, tvrdi Đilas, a kako pobeđuje na izborima i to sa više nego duplim brojem glasova, nije nikakva misterija – „ljudi su ucenjeni, uplašeni, plaćeni”, rečju – ne smeju ni da glasaju onako kako bi inače glasali.

A kako bi glasali? Pa za Đilasa, drugu opoziciju i, najnovije, samo čekaju čuvenu „studentsku listu” pa da požure na birališta da jednom zasvagda oteraju „diktatora”. Zašto i Đilasu i opoziciji smeta ime narečenog diktatora na izbornim listama i zašto daju sve od sebe da ga odatle sklone, teško je običnom čoveku da shvati, mada i nije čudo – „sve su to nepismeni ćaciji”.

Svaki čovek koji želi da ga drugi ljudi poštuju, a svi to žele, ili bi trebalo da žele, pre svega mora da zna da kad god govori o drugim ljudima, najviše kaže sam o sebi. Bezbrojnim pismima koja je poslao na razne svetske adrese, punim besa, Đilas sasvim sigurno nije pribavio ni mrvicu poštovanja. Nema tog evropskog i svetskog zvaničnika koji neće primiti i potapšati po ramenima one koje mogu da iskoriste za ispunjenje svojih ciljeva u nekoj zemlji. Šta misle o onima koji su spremni da svugde blate svoju zemlju, nikad im neće reći, ali i onaj naš „krezavi, nepismeni građanin” to odlično zna. Takvi izazivaju samo prezir.

U ovom, poslednjem pismu Ursuli fon der Lajen, Đilas je, između ostalog, napisao, da su Vučić i njegovi saradnici „izminirali proces izbora REM-a” i usvojili „besmislen Zakon o biračkom spisku, besmislen, jer ni na koji način ne unapređuje izbore, zbog čega za njegovo usvajanje nije glasao niko od opozicionih poslanika”. Građani Srbije, oni kojima Đilas ne napisa nijedno pismo, mada oni, takvi kakvi su, glasaju u ovoj zemlji, mogli su u direktnim prenosima što sednica Skupštine Srbije, što javnih slušanja i sednica odbora, o navedenim temama, sami da se uvere da ništa od ovih Đilasovih navoda nije ni blizu istine.

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić, kad je poslednji put u Beogradu razgovarao s Ursulom fon der Lajen, jeste obećao ubrzanje rada na ispunjavanju zadataka iz evropske agende. Kazao je i da „Ana Brnabić tu nešto zateže – dajte im sve što traže”. Oni koji su pratili, a bilo je i takvih, sve što je, pre svega, Brnabićeva, činila po pitanju biračkog spiska i izbora Saveta REM-a, mogli su samo iskreno da zažale što je tako nešto rekao. Ništa nije dalje od istine od njegove opaske o „zatezanju Brnabićeve”. Imao je Vučić u tom trenutku mnogo veće brige, budući da su stupile na snagu američke sankcije NIS-u, pa, verovatno, nije mogao baš da isprati šta se događa oko biračkog spiska i REM-a. Da je mogao, sasvim sigurno tako nešto ne bi rekao.

Nije Brnabićeva ništa zatezala oko biračkog spiska, baš kao ni Uglješa Mrdić, koji je u radnoj grupi davao sve od sebe da se nađe kompromisno rešenje. Zalud, opozicionari, udruženi sa, pre svega, nevladinom organizacijom Crta, smatrali su da je kompromis dogovor da bude tako kako oni kažu i nikako drugačije. Pojednostavljeno, tražili su da oni kontrolišu birački spisak, pišu i brišu, imaju uvid u jedinstveni matični broj svakog građanina... Nama, koji valjda imamo pravo da naši lični podaci ne budu na izvolte svima, uvid u matični broj nikako nije stvar demokratije, nego ugrožavanje naših prava. Dakle, Brnabićeva ništa nije „zatezala”, već je štitila pravo svakog od nas, kojima je stalo do toga da naši lični podaci budu dostupni samo nadležnim državnim organima. Epilog ove priče je da je, u principu, usvojeno sve što je Crta tražila, osim mogućnosti da ima uvid u matični broj svakog građanina, kad i odakle im se prohte i da opozicionari i nevladine organizacije takoreći same odlučuju koga će iz spiska izbrisati.

Rešenje, takvo kakvo je usvojeno, prihvatile su i nevladine organizacije Cesid, Crta i Transparentnost Srbija, a što i ne bi, kad im je dato nešto što nigde ne postoji. Usput, predsednik Vučić bi mogao da bude malo oprezniji s izjavama – „dajte im sve što traže”, zato što je to ranije već jednom rekao, kad su usvajane izmene Zakona o izboru narodnih poslanika. I tad je opoziciji „dato sve što traže”, pa smo dobili rešenje koje omogućava žalbe do sudnjeg dana. Zbog tog rešenja trebalo nam je više od šest meseci od izbora u decembru 2023. godine do konstituisanja novog saziva parlamenta. Možda još ne bi ni bio konstituisan, da Ivica Dačić nije pristao da, bez preterivanja, pokloni mandat Šaipu Kamberiju, iako ga ovaj na izborima nije osvojio.

Što se tiče izbora Saveta REM-a, svako ko je gledao prenose razgovora i u prvom, poništenom krugu, i u ovom drugom krugu, morao je odati priznanje Ani Brnabić na pokazanom strpljenju. Tom poslednjem razgovoru prisustvovali su i predstavnici EU, OEBS-a i nekih stranih ambasada, bilo je mučno gledati pojedine predstavnike nevladinog sektora koji su otvoreno vređali i Brnabićevu i poslanike vladajuće koalicije. Bilo je i poslanika vladajuće koalicije koji su, ni izbliza tako oštro, uzvratili, zbog čega su, predstavnici nevladinog sektora odmah skakali s mesta i smrtno uvređeni saopštavali da neće to da trpe, nego će da napuste. Još je mučnije bilo gledati Brnabićevu, koja ih, u prisustvu stranaca, bukvalno preklinje da ostanu, poslanike vlasti da se uzdrže... Baš, baš ponižavajuće. Brnabićeva, dakle, nije zaslužila nikakvu kritiku, naprotiv, zaslužila je poštovanje i zahvalnost za sve što je istrpela.

Odbor za kulturu i informisanje utvrdio je listu kandidata baš po volji nevladinih organizacija i opozicije, a kad je ona stigla na sednicu parlamenta, videli smo da manipulacija jeste bilo. Ali, nije vlast manipulisala, što je, vrlo dokumentovano, pokazala Elvira Kovač, navodeći detaljno kako je izigrana volja 20 nacionalnih saveta nacionalnih manjina, od 24, koliko ih ima. Na listi su se našli kandidati bošnjačkog i albanskog nacionalnog saveta, umesto mađarskog saveta, kojeg je podržalo 20 saveta. I sve je to izvedeno pomoću proceduralne gimnastike, koju je Kovačeva jasno opisala, a s njom se složio i poslanik Stranke pravde i pomirenja Edin Numanović.

Kovačeva je rekla i da su ovi izigrani saveti napisali „dopis šefu delegacije EU Janu Bratuu, ambasadorima Kvinte, nisu se udostojili da ih prime”. Navela je: „Toliko su nacionalne manjine u ovoj zemlji bitne Janu Bratu, na moju veliku žalost, novom ambasadoru EU, Kvinti i svima ostalima. Rekli su – možete i dalje da pišete pisma, a možete i dalje da se bunite, ali bitniji su, ne želim nikog da imenujem, ovi nezavisni kandidati određena udruženja novinara, određene nevladine organizacije koje vrše pritisak – znate, moramo sve ovo sada na brzaka da završimo.” Pozvala je partnere iz vladajuće koalicije da ne glasaju ni za jednog od kandidata nacionalnih saveta manjina, već da člana Saveta REM-a iz njihovih redova izaberu naknadno. Tako je i učinjeno, izabrano je osam članova, a Odbor za kulturu i informisanje već je raspisao konkurs za izbor devetog člana.

Samo dva dana pošto su izabrani, četiri člana – Rodoljub Šabić, Ira Prodanov Krajišnik, Mileva Malešić i Dubravka Valić – najavila su ostavke, jer „ne pristaju da budu birani u procesu koji politiku stavlja iznad zakona”. Ko je pratio saopštenja nekih „studentskih plenuma” pre i dok je trajala rasprava u skupštini, može da zaključi nešto sasvim drugo. Ti „plenumi” objavili su da će REM biti njihov – „imamo pet prema četiri za nas”. Pošto manipulacija nije prošla, nije REM nije postao, ne još, „vlasništvo” blokadera, a kad nije – onda ćemo da ga blokiramo. Šta će nam REM koji neće – kako su najavljivali oni koji su jednom blokirali njegov izbor, a sad bi da blokiraju ponovo – zabraniti sve „režimske medije” i napraviti „red u medijskoj sferi”, ostaće samo oni koji rade „profesionalno”. Takvi su, kako su i izjavljivali neki od kandidata, izabranih i neizabranih, N1 i Nova, mediji koji su sve samo ne profesionalni, a pritom, za šta je kriva vlast, niti su u našoj zemlji registrovani, niti kome ovde odgovaraju, a toliko su opasnih laži u javnost plasirali. Oni koji su ceo proces pratili, stranci, ni reč nisu rekli na ove ostavke, koje, usput, u Skupštinu Srbije još nisu stigle, a ona je nadležna da o njima odlučuje.

U Đilasovom pismu Ursuli fon der Lajen ničega od navedenog nema, ali se „Aleksandar Vučić i njegovi saradnici, pripadnici organizovane kriminalne grupe” optužuju za manipulacije sa izborom REM-a. Manipulacija jeste bilo, a ko je manipulisao i manipuliše, vidi se iz svega navedenog.