Писма на погрешну адресу

Председник Странке слободе и правде Драган Ђилас упутио је још једно љутито писмо страним званичницима, овог пута председници Европске комисије Урсули фон дер Лајен, у којем је критикује што још није „преслишала” Александра Вучића, мада је одавно истекло 30 дана, колико му је дала да испуни дата јој обећања. На страну што се овако нешто не ради уколико желите добро и себи и својој земљи, у писму су наведене оцене, које, благо речено, не одговарају чињеницама.

Лидер ССП-а до сада је написао много, баш много писама, на разне светске адресе, а писао је и амбасадорима разних земаља у нашој земљи, пре свега америчким. У свим тим љутитим писмима критиковао је оне којима се обраћа, што су, такорећи, слепи код очију, па не виде какво зло влада Србијом, а они реагују, док наш напаћени народ трпи терор, „слободни медији” не могу главу да дигну од прогона, а избори су посебна прича. Да Александар Вучић није, тако испада по Ђиласу, такав чаробњак да пред очима целог света и свих посматрача, домаћих „независних” и страних, способан да украде милион, па и више стотина хиљада гласова, одавно би био почишћен с политичке сцене. Народ Вучића неће, тврди Ђилас, а како побеђује на изборима и то са више него дуплим бројем гласова, није никаква мистерија – „људи су уцењени, уплашени, плаћени”, речју – не смеју ни да гласају онако како би иначе гласали.

А како би гласали? Па за Ђиласа, другу опозицију и, најновије, само чекају чувену „студентску листу” па да пожуре на биралишта да једном засвагда отерају „диктатора”. Зашто и Ђиласу и опозицији смета име нареченог диктатора на изборним листама и зашто дају све од себе да га одатле склоне, тешко је обичном човеку да схвати, мада и није чудо – „све су то неписмени ћацији”.

Сваки човек који жели да га други људи поштују, а сви то желе, или би требало да желе, пре свега мора да зна да кад год говори о другим људима, највише каже сам о себи. Безбројним писмима која је послао на разне светске адресе, пуним беса, Ђилас сасвим сигурно није прибавио ни мрвицу поштовања. Нема тог европског и светског званичника који неће примити и потапшати по раменима оне које могу да искористе за испуњење својих циљева у некој земљи. Шта мисле о онима који су спремни да свугде блате своју земљу, никад им неће рећи, али и онај наш „крезави, неписмени грађанин” то одлично зна. Такви изазивају само презир.

У овом, последњем писму Урсули фон дер Лајен, Ђилас је, између осталог, написао, да су Вучић и његови сарадници „изминирали процес избора РЕМ-а” и усвојили „бесмислен Закон о бирачком списку, бесмислен, јер ни на који начин не унапређује изборе, због чега за његово усвајање није гласао нико од опозиционих посланика”. Грађани Србије, они којима Ђилас не написа ниједно писмо, мада они, такви какви су, гласају у овој земљи, могли су у директним преносима што седница Скупштине Србије, што јавних слушања и седница одбора, о наведеним темама, сами да се увере да ништа од ових Ђиласових навода није ни близу истине.

Председник Србије Александар Вучић, кад је последњи пут у Београду разговарао с Урсулом фон дер Лајен, јесте обећао убрзање рада на испуњавању задатака из европске агенде. Казао је и да „Ана Брнабић ту нешто затеже – дајте им све што траже”. Они који су пратили, а било је и таквих, све што је, пре свега, Брнабићева, чинила по питању бирачког списка и избора Савета РЕМ-а, могли су само искрено да зажале што је тако нешто рекао. Ништа није даље од истине од његове опаске о „затезању Брнабићеве”. Имао је Вучић у том тренутку много веће бриге, будући да су ступиле на снагу америчке санкције НИС-у, па, вероватно, није могао баш да испрати шта се догађа око бирачког списка и РЕМ-а. Да је могао, сасвим сигурно тако нешто не би рекао.

Није Брнабићева ништа затезала око бирачког списка, баш као ни Угљеша Мрдић, који је у радној групи давао све од себе да се нађе компромисно решење. Залуд, опозиционари, удружени са, пре свега, невладином организацијом Црта, сматрали су да је компромис договор да буде тако како они кажу и никако другачије. Поједностављено, тражили су да они контролишу бирачки списак, пишу и бришу, имају увид у јединствени матични број сваког грађанина... Нама, који ваљда имамо право да наши лични подаци не буду на изволте свима, увид у матични број никако није ствар демократије, него угрожавање наших права. Дакле, Брнабићева ништа није „затезала”, већ је штитила право сваког од нас, којима је стало до тога да наши лични подаци буду доступни само надлежним државним органима. Епилог ове приче је да је, у принципу, усвојено све што је Црта тражила, осим могућности да има увид у матични број сваког грађанина, кад и одакле им се прохте и да опозиционари и невладине организације такорећи саме одлучују кога ће из списка избрисати.

Решење, такво какво је усвојено, прихватиле су и невладине организације Цесид, Црта и Транспарентност Србија, а што и не би, кад им је дато нешто што нигде не постоји. Успут, председник Вучић би могао да буде мало опрезнији с изјавама – „дајте им све што траже”, зато што је то раније већ једном рекао, кад су усвајане измене Закона о избору народних посланика. И тад је опозицији „дато све што траже”, па смо добили решење које омогућава жалбе до судњег дана. Због тог решења требало нам је више од шест месеци од избора у децембру 2023. године до конституисања новог сазива парламента. Можда још не би ни био конституисан, да Ивица Дачић није пристао да, без претеривања, поклони мандат Шаипу Камберију, иако га овај на изборима није освојио.

Што се тиче избора Савета РЕМ-а, свако ко је гледао преносе разговора и у првом, поништеном кругу, и у овом другом кругу, морао је одати признање Ани Брнабић на показаном стрпљењу. Том последњем разговору присуствовали су и представници ЕУ, ОЕБС-а и неких страних амбасада, било је мучно гледати поједине представнике невладиног сектора који су отворено вређали и Брнабићеву и посланике владајуће коалиције. Било је и посланика владајуће коалиције који су, ни изблиза тако оштро, узвратили, због чега су, представници невладиног сектора одмах скакали с места и смртно увређени саопштавали да неће то да трпе, него ће да напусте. Још је мучније било гледати Брнабићеву, која их, у присуству странаца, буквално преклиње да остану, посланике власти да се уздрже... Баш, баш понижавајуће. Брнабићева, дакле, није заслужила никакву критику, напротив, заслужила је поштовање и захвалност за све што је истрпела.

Одбор за културу и информисање утврдио је листу кандидата баш по вољи невладиних организација и опозиције, а кад је она стигла на седницу парламента, видели смо да манипулација јесте било. Али, није власт манипулисала, што је, врло документовано, показала Елвира Ковач, наводећи детаљно како је изиграна воља 20 националних савета националних мањина, од 24, колико их има. На листи су се нашли кандидати бошњачког и албанског националног савета, уместо мађарског савета, којег је подржало 20 савета. И све је то изведено помоћу процедуралне гимнастике, коју је Ковачева јасно описала, а с њом се сложио и посланик Странке правде и помирења Един Нумановић.

Ковачева је рекла и да су ови изиграни савети написали „допис шефу делегације ЕУ Јану Братуу, амбасадорима Квинте, нису се удостојили да их приме”. Навела је: „Толико су националне мањине у овој земљи битне Јану Брату, на моју велику жалост, новом амбасадору ЕУ, Квинти и свима осталима. Рекли су – можете и даље да пишете писма, а можете и даље да се буните, али битнији су, не желим никог да именујем, ови независни кандидати одређена удружења новинара, одређене невладине организације које врше притисак – знате, морамо све ово сада на брзака да завршимо.” Позвала је партнере из владајуће коалиције да не гласају ни за једног од кандидата националних савета мањина, већ да члана Савета РЕМ-а из њихових редова изаберу накнадно. Тако је и учињено, изабрано је осам чланова, а Одбор за културу и информисање већ је расписао конкурс за избор деветог члана.

Само два дана пошто су изабрани, четири члана – Родољуб Шабић, Ира Проданов Крајишник, Милева Малешић и Дубравка Валић – најавила су оставке, јер „не пристају да буду бирани у процесу који политику ставља изнад закона”. Ко је пратио саопштења неких „студентских пленума” пре и док је трајала расправа у скупштини, може да закључи нешто сасвим друго. Ти „пленуми” објавили су да ће РЕМ бити њихов – „имамо пет према четири за нас”. Пошто манипулација није прошла, није РЕМ није постао, не још, „власништво” блокадера, а кад није – онда ћемо да га блокирамо. Шта ће нам РЕМ који неће – како су најављивали они који су једном блокирали његов избор, а сад би да блокирају поново – забранити све „режимске медије” и направити „ред у медијској сфери”, остаће само они који раде „професионално”. Такви су, како су и изјављивали неки од кандидата, изабраних и неизабраних, Н1 и Нова, медији који су све само не професионални, а притом, за шта је крива власт, нити су у нашој земљи регистровани, нити коме овде одговарају, а толико су опасних лажи у јавност пласирали. Они који су цео процес пратили, странци, ни реч нису рекли на ове оставке, које, успут, у Скупштину Србије још нису стигле, а она је надлежна да о њима одлучује.

У Ђиласовом писму Урсули фон дер Лајен ничега од наведеног нема, али се „Александар Вучић и његови сарадници, припадници организоване криминалне групе” оптужују за манипулације са избором РЕМ-а. Манипулација јесте било, а ко је манипулисао и манипулише, види се из свега наведеног.