Kad Hauard maršira za „Bosa”

AMERIČKA PRIČA

Od našeg dopisnika iz Vašingtona
Nema nijednog belca, među dve stotine studenata, koji ovih dana marširaju, udaraju u bubnjeve i doboše, izvijaju se u ritmu Afrike, duvaju u trube, bombardone, saksofone, pikola, flaute, razdvajaju se po sekcijama, spajaju se u celinu, zaposedaju hodnike i košarkaške sale, smrzavaju se na otvorenom fudbalskom stadionu…

To je Hauard, jedan od najstarijih i istorijski najvećih crnih univerziteta u Americi, osnovan još šezdesetih godina devetnaestog veka, odmah posle Građanskog rata kada je ukinuto ropstvo ali su ostali segregacija i podvajanje. Nalazi se u srcu američke prestonice na šestoj ulici blizu Jua načičkanog džez-klubovima i teatrima. Iz njega su izašli mnogi američki velikani, kako će vam sa ponosom reći svaki student iz marširajućeg orkestra Šoutajm koji 20. januara izlazi na paradu priređenu u čast stupanja na dužnost 44. američkog predsednika. Toni Morison, nobelovka za književnost, Džesi Norman, svetski poznata crna operska diva, prvi crni gradonačelnici Njujorka i Vašingtona, prve sudije, naučnici, političari, kraljica džeza i soula Roberta Flek, svi su oni potekli sa Hauarda. Da nije bilo ovog univerziteta, ne bi, kako tvrde danas na Hauardu, bilo ni pokreta za ljudska prava Martina Lutera Kinga, ne bi bilo moguće ni ovo što se danas dešava u Americi.

Pred Belom kućom, gde će na uzdignutoj staklenoj bini stajati prvi crni predsednik SAD, oni će bez greške, na svojstven način koji im je doneo slavu širom Amerike, i ponegde u svetu, odsvirati, odigrati, izritmirati i odglumiti , pesmu „Bos” Dajane Ros.

„Znamo da Barak Obama voli Stivija Vondera, ali mi smo se odlučili da budemo različiti od ostalih, pa smo izabrali „Bosa” Dajane Ros.Nadamo se da će se našem novom vrhovnom šefu dopasti ova moderna kompozicija, kaže nam direktor orkestra, profesor muzike Džon Njuson (62), koji već 27 godina predvodi muzičko orkestarsko odeljenje Hauardskog fakulteta za umetnost, koje učestvuje na fudbalskim i košarkaškim takmičenjima, a kad prestane sportska sezona, pretvara se u simfonijski ili džez orkestar. Ali ovoga puta Hauard učestvuje u paradi, pozdravlja predsednika.

Dok pričamo sa Njusonom u njegovu malu kancelariju načičkanu slikama orkestra, priznanjima i peharima, upadaju studenti kako kome padne na pamet. Poneko uljudno pitanje, ili samo pozdrav uz izvinjenje za prekidanje intervjua…

Poreklom iz Nju Orleansa, Njuson nam priznaje da je kao afrički Amerikanac sa juga nailazio na rasne prepreke:

„Šanse nisu bile iste. Posao za crne Amerikance je bio redak. Ali, bio sam blagosloven i nikad nisam konkurisao ni za kakav posao. Još dok samstudirao muziku pozvali su me da budem direktor orkestrau jednoj srednjoj školiu Tululi u Luizijani… U dvadeset prvoj godini već su mi se ostvarili svi moji snovi. Već dvadeset sedam godina vodim marširajući orkestar Hauarda.” Ipak, uvek je radio u „crnim” školama, na „crnim” univerzitetima. Takva su bila vremena. Škole su bile odvojene.

Njemu i njegovim sunarodnicima neprestano je istorijska simbolikapred očima. Tek nedavno, na videlo je izašla činjenica da su robovi poreklom iz Zapadne Afrike radili na izgradnji Bele kuće, „jednog od najlepših kamenih arhitektonskih ostvarenja iz osamnaestog veka”, primećuje Njuson. A u nju će se 20. januara, uz zvuke svih duvačkih limenih instrumenata i udaraljki Hauarda, useliti ’prva crna američka porodica’.

Trojicu robova ustupio je za izgradnju glavni arhitekta predsedničke kuće u Di Siju, Džejms Hoban. On i ostali vlasnici dobijali su naknadu od pet dolara po robu, mesečno. Izgradnja je počela 1792, robovi su radili kao stolari, kamenoresci, zidari… Takvo je bilo tkivo Nove Republike. Dvanaest američkih predsednika je posedovalo robove. Osmorica i u vreme svog predsednikovanja. Prapradeda prve dame, Džim Robinson, radio je kao rob na plantaži Džordžtaun u Južnoj Karolini.”

Njuson se vrlo dobro sećavremena segregacije. Tako nešto ne zaboravlja se. Dok je bio dete, sve škole na jugu bile su ili samo za crne ili samo za bele. Dobijali su polovne knjige: „Imao sam 12 godina kada smo marširali sa Martinom Luterom Kingom. Bio sam mali kada su crne žene morale da ustupaju mesto u autobusu belcima. Kada su posebne česme za vodu odvajane za crnce. Neće svako danas prihvatiti promene koje dolaze sa Barakom Obamom. Njega čekaju mnogi izazovi.”

Da li Amerika poznaje svog novog predsednika? Njuson misli da se mnogi varaju kad misle da je Barak Obama ’mekan’: „Niko se u Americi ne penje tako brzo i tako visoko a da nikome ne stane na cipelu, da se baš nikome ne zameri. Mislim da će se mnogi iznenaditi kad shvate da on poseduje čvrstinu i da ne odustaje od svojih uverenja. Mnogima se to neće dopasti i pokušaće da ga spreče.”

Sedokosog pedagoga blistavih očiju pitali smo i to kako će se osećati kad bude sa marširajućim orkestrom Hauarda prolazio pored novog predsednika SAD.

„Ako mi pođu suze, neću ih zadržavati. Svako jednom, pre ili kasnije, mora da zaplače. Moguće je da ću i ja. Svakako će mi kroz glavu proći svi oni dani kada smo sanjali o jednakosti, i sigurno će to za mene biti veći doživljaj nego za dvadesetogodišnjake iz orkestra koji su o borbi crne Amerike čitali samo u knjigama”, rekao nam je Džon Njuson, dok su, van njegove kancelarije, studenti štimovali trube, isprobavali bubnjeve, udarali činolima, rastezali noge…odbrojavajući poslednje časove pred marš na Belu kuću.

U takmičenju za učešće na proslavi učestvovalo je stotine orkestara sa fakulteta i iz srednjih škola širom Amerike. Hauard je među desetak izabranih.