Кад Хауард маршира за „Боса”

АМЕРИЧКА ПРИЧА

Од нашег дописника из Вашингтона
Нема ниједног белца, међу две стотине студената, који ових дана марширају, ударају у бубњеве и добоше, извијају се у ритму Африке, дувају у трубе, бомбардоне, саксофоне, пикола, флауте, раздвајају се по секцијама, спајају се у целину, запоседају ходнике и кошаркашке сале, смрзавају се на отвореном фудбалском стадиону…

То је Хауард, један од најстаријих и историјски највећих црних универзитета у Америци, основан још шездесетих година деветнаестог века, одмах после Грађанског рата када је укинуто ропство али су остали сегрегација и подвајање. Налази се у срцу америчке престонице на шестој улици близу Јуа начичканог џез-клубовима и театрима. Из њега су изашли многи амерички великани, како ће вам са поносом рећи сваки студент из марширајућег оркестра Шоутајм који 20. јануара излази на параду приређену у част ступања на дужност 44. америчког председника. Тони Морисон, нобеловка за књижевност, Џеси Норман, светски позната црна оперска дива, први црни градоначелници Њујорка и Вашингтона, прве судије, научници, политичари, краљица џеза и соула Роберта Флек, сви су они потекли са Хауарда. Да није било овог универзитета, не би, како тврде данас на Хауарду, било ни покрета за људска права Мартина Лутера Кинга, не би било могуће ни ово што се данас дешава у Америци.

Пред Белом кућом, где ће на уздигнутој стакленој бини стајати први црни председник САД, они ће без грешке, на својствен начин који им је донео славу широм Америке, и понегде у свету, одсвирати, одиграти, изритмирати и одглумити , песму „Бос” Дајане Рос.

„Знамо да Барак Обама воли Стивија Вондера, али ми смо се одлучили да будемо различити од осталих, па смо изабрали „Боса” Дајане Рос.Надамо се да ће се нашем новом врховном шефу допасти ова модерна композиција, каже нам директор оркестра, професор музике Џон Њусон (62), који већ 27 година предводи музичко оркестарско одељење Хауардског факултета за уметност, које учествује на фудбалским и кошаркашким такмичењима, а кад престане спортска сезона, претвара се у симфонијски или џез оркестар. Али овога пута Хауард учествује у паради, поздравља председника.

Док причамо са Њусоном у његову малу канцеларију начичкану сликама оркестра, признањима и пехарима, упадају студенти како коме падне на памет. Понеко уљудно питање, или само поздрав уз извињење за прекидање интервјуа…

Пореклом из Њу Орлеанса, Њусон нам признаје да је као афрички Американац са југа наилазио на расне препреке:

„Шансе нису биле исте. Посао за црне Американце је био редак. Али, био сам благословен и никад нисам конкурисао ни за какав посао. Још док самстудирао музику позвали су ме да будем директор оркестрау једној средњој школиу Тулули у Луизијани… У двадесет првој години већ су ми се остварили сви моји снови. Већ двадесет седам година водим марширајући оркестар Хауарда.” Ипак, увек је радио у „црним” школама, на „црним” универзитетима. Таква су била времена. Школе су биле одвојене.

Њему и његовим сународницима непрестано је историјска симболикапред очима. Тек недавно, на видело је изашла чињеница да су робови пореклом из Западне Африке радили на изградњи Беле куће, „једног од најлепших камених архитектонских остварења из осамнаестог века”, примећује Њусон. А у њу ће се 20. јануара, уз звуке свих дувачких лимених инструмената и удараљки Хауарда, уселити ’прва црна америчка породица’.

Тројицу робова уступио је за изградњу главни архитекта председничке куће у Ди Сију, Џејмс Хобан. Он и остали власници добијали су накнаду од пет долара по робу, месечно. Изградња је почела 1792, робови су радили као столари, каменоресци, зидари… Такво је било ткиво Нове Републике. Дванаест америчких председника је поседовало робове. Осморица и у време свог председниковања. Прапрадеда прве даме, Џим Робинсон, радио је као роб на плантажи Џорџтаун у Јужној Каролини.”

Њусон се врло добро сећавремена сегрегације. Тако нешто не заборавља се. Док је био дете, све школе на југу биле су или само за црне или само за беле. Добијали су половне књиге: „Имао сам 12 година када смо марширали са Мартином Лутером Кингом. Био сам мали када су црне жене морале да уступају место у аутобусу белцима. Када су посебне чесме за воду одвајане за црнце. Неће свако данас прихватити промене које долазе са Бараком Обамом. Њега чекају многи изазови.”

Да ли Америка познаје свог новог председника? Њусон мисли да се многи варају кад мисле да је Барак Обама ’мекан’: „Нико се у Америци не пење тако брзо и тако високо а да никоме не стане на ципелу, да се баш никоме не замери. Мислим да ће се многи изненадити кад схвате да он поседује чврстину и да не одустаје од својих уверења. Многима се то неће допасти и покушаће да га спрече.”

Седокосог педагога блиставих очију питали смо и то како ће се осећати кад буде са марширајућим оркестром Хауарда пролазио поред новог председника САД.

„Ако ми пођу сузе, нећу их задржавати. Свако једном, пре или касније, мора да заплаче. Могуће је да ћу и ја. Свакако ће ми кроз главу проћи сви они дани када смо сањали о једнакости, и сигурно ће то за мене бити већи доживљај него за двадесетогодишњаке из оркестра који су о борби црне Америке читали само у књигама”, рекао нам је Џон Њусон, док су, ван његове канцеларије, студенти штимовали трубе, испробавали бубњеве, ударали чинолима, растезали ноге…одбројавајући последње часове пред марш на Белу кућу.

У такмичењу за учешће на прослави учествовало је стотине оркестара са факултета и из средњих школа широм Америке. Хауард је међу десетак изабраних.