Ruski tajkun kupuje engleski list

Sve se jednom u životu dogodi prvi put. Te tako ne preti smak sveta zbog pojedinosti da će jedan bivši agent KGB, a sada ruski milijarder, prvi put postati gazda jednog od prvoosnovanih engleskih listova – obistini li se, dabome, najava tradicionalno verodostojnog „Gardijana” da je taj „tajkun sa špijunskim pedigreom” Aleksandar Lebedev, da su novine o kojima se pregovara ugledni „London ivning standard” i da je pogodba takoreći gotova i pred potpisivanjem. Potpisaće je Lebedev junior, Jevgenij.

Ali zanimljivo je. Bar kao očajnički pokušaj da se (ne prvi put) produži papirni život jednom od najstarijih veterana simbolično iščezlog Flit strita, preseljenog iz stvarnosti u novinarsku nostalgiju. Mogućno je da će se toga, što je zapravo i teže od novčane isplate za „Standard”, latiti Lebedev mlađi – ukoliko ga, dabome, bude zanimalo. Jer, različiti su, nepoznati, a često, i teško naslutljivi motivi gazda (od ruskih sto, Lebedev je po Forbsu 39. milijarder!), koji danas, usred samog kosmosa prevladale elektronike, ulažu novac u štampu.

Šta ih to goni: taština? propaganda? uticaj? Kažu, „zna se” da, osnivajući ili kupujući jedan list, bogat čovek prilično sigurno može na takvu igračku dobro potrošiti, ali teško, ili nikako, s njom uvećati uloženi novac. Čini se da „starac Standard”, nad čijom su se londonskom posteljom nadneli trgovački interesi, potvrđuje citirano „pravilo”. Njegovo zlatno doba počelo je 1827, kada ga je čovek od poslova Boldvin osnovao i štampao u prestoničnom Blekfrajersu, kao „Ivning standard”. A, reklo bi se, počelo da tamni već pri početku 20 veka, kada je list primoran da se bori za publiku s rastućim „Dejli mejlom”, papirnom aždahom još tada prodavanom u milion kopija na dan!

U međuvremenu, odavno je već i stvarno bio „ivning”, večernji (od 1859), a postao je imenom i „londonski”, čime je doplovio do pred kraj tog veka – plutajući na pola miliona dnevnog tiraža. Međutim, topilo se. I to ubrzano – na

300.000 – 2006. i 158.382 prodata primerka danas, pa Lebedev sada kupuje ne samo „Standard”, nego i miraz od 25 miliona funti njegovog godišnjeg gubitka!

 Lebedevu rđav bilans nije bitan. Proizlazi, „agent KGB-a” je sentimentalan prema „Standardu” iz vremena osamdesetih, kada je u  ambasadi Sovjeta u parku Kensington čitao (i analizirao) gro britanske štampe, a uživao je čitajući – „Standard”. Sve je, kaže, pratio, „Fajnenšel tajms”, „Gardijan”, „Dejli mejl”, ali taj list, „s nekim od briljantnih novinara”... E, to je bilo ono po njegovom.

„Gardijan” nagađa da je o interesovanju ruskog „eksšpijuna” za kupovinu britanskog lista „verovatno raspravljano na najvišem nivou vlade”. List to povezuje s rusko-britanskom špijunskom aferom, povodom trovanja izbeglog špijuna Litvinjenka (2006). I odbijanjem Kremlja da izruči Lugovoja, osumnjičenog za to ubistvo.

Ipak, vitez s milijardama dočekuje se u koru preostale britanske štampe raširenih ruku. Rus je, pa šta s tim!? Lordovi novinski magnati Biverbruk i Tompson bili su Kanađani. Rupert Mardok, Australijanac i potom Amerikanac. Brendan Braken Irac. Toni O'Rejli, takođe Irac. Robert Orvil Anderson – Amerikanac. Jedina razlika između svih tih investitora u britanske „reči i slova” jeste u tome što im je engleski maternji, dok ga je Lebedev učio. Neka on samo uloži i uspe, možda će „stari” produžiti...

Kada se želi, opravdanja su tu. Tako „bivši agent” nije sada samo kagebeovac nego i „figura poluopoziciona” Putinu, s kojim je „bivao u neslozi”. Osim toga, u samoj Rusiji suvlasnik je kritički nastrojene „Nove gazete”, lista u kojem je radila ubijena Politkovska. „Gardijanu” – Lebedev je rekao – nije mu namera da se upliće u britansku politiku. Njegov uticaj na „Standard” „biće ravan nuli”. Nastojaće da mu „ruke budu što dalje od uređivanja” – a politiku lista utvrđivaće „urednik i novinari”.

Grupacija „Dejli mejl”, prodavac lista, preuzeće (nagađa se) troškove nadoknade otpuštenima. Tvrdi se da je Jevgenij Lebedev već u pregovorima s Gordijem Grigom, jednim od visoko cenjenih (i skupih) glavnih urednika, a Lebedev otac obećava da će obrazovati poseban savetodavni odbor lista, sa svetski uvaženim ličnostima – Gorbačovom, Blerom, Širakom i pojedinim ruskim velikim urednicima.

Eto, kada su još šefovi država bili u redakcijama! U svakom slučaju, posle engleskih nepokretnosti, fudbalskih klubova i koječeg drugog, evo konačno i jednog Rusau engleskoj štampi. Pa, videće se. Globalizacija je. Možda će jojdoneti eliksir i produžiti vek.

-----------------------------------------------------------

U korpi i „Indipendent”?

„Verodostojno sam obavešten od kolega u Medija-Gardijanu” da je poveći udeo „London ivning standarda” možda u procesu prodaje milijarderu Lebedevu. „Ja ni trunku o tome neznam, uprkos pisanju nedeljne medija-kolumne za „Standard” (a možda baš i zato ). Glasine kolaju, dabome. To ide s teritorijom”, kaže u nepotpisanoj reakciji na „Gardijanovo” otkriće čitalac, očigledno novinar „Standarda”.

„Priznajem da sam šokiran. Uvek sam verovao da su predsednik DMGT lord Rotermir i njegova žena (prodavci, P. P.) rešeni da se drže „Standarda”, uprkos njegovim gubicima i teškoćama, uvećanim rasipnički skupim uplitanjem u slobodan novinski rat. Ali pare su, očigledno, progovorile.

U svakom slučaju, rekao sam pre nekog vremena da ono što obolelim britanskim novinama treba jeste injekcija keša, brige i pomoći od bogatih stranaca, kao što su ruski oligarsi...Ja malo znam o Lebedovljevim izdavačkim mogućnostima. Ali bilo koji čovek koji je podržao „Novugazetu”, jedan antikremljovski list koji se usudio da štampa redove pokojne Ane Politkovske, vredan je pažnje.

Da li će on stati samo sa „Standardom”? Izdavati metropolitski naslov sasvim je u redu, ali on će sigurno želeti i nacionalni glas. Može li se „Indipendent” uskoro otkinuti uz „Standard“ kao sledeći na njegovoj medija-šoping listi?”