Руски тајкун купује енглески лист

Све се једном у животу догоди први пут. Те тако не прети смак света због појединости да ће један бивши агент КГБ, а сада руски милијардер, први пут постати газда једног од првооснованих енглеских листова – обистини ли се, дабоме, најава традиционално веродостојног „Гардијана” да је тај „тајкун са шпијунским педигреом” Александар Лебедев, да су новине о којима се преговара угледни „Лондон ивнинг стандард” и да је погодба такорећи готова и пред потписивањем. Потписаће је Лебедев јуниор, Јевгениј.

Али занимљиво је. Бар као очајнички покушај да се (не први пут) продужи папирни живот једном од најстаријих ветерана симболично ишчезлог Флит стрита, пресељеног из стварности у новинарску носталгију. Могућно је да ће се тога, што је заправо и теже од новчане исплате за „Стандард”, латити Лебедев млађи – уколико га, дабоме, буде занимало. Јер, различити су, непознати, а често, и тешко наслутљиви мотиви газда (од руских сто, Лебедев је по Форбсу 39. милијардер!), који данас, усред самог космоса превладале електронике, улажу новац у штампу.

Шта их то гони: таштина? пропаганда? утицај? Кажу, „зна се” да, оснивајући или купујући један лист, богат човек прилично сигурно може на такву играчку добро потрошити, али тешко, или никако, с њом увећати уложени новац. Чини се да „старац Стандард”, над чијом су се лондонском постељом наднели трговачки интереси, потврђује цитирано „правило”. Његово златно доба почело је 1827, када га је човек од послова Болдвин основао и штампао у престоничном Блекфрајерсу, као „Ивнинг стандард”. А, рекло би се, почело да тамни већ при почетку 20 века, када је лист приморан да се бори за публику с растућим „Дејли мејлом”, папирном аждахом још тада продаваном у милион копија на дан!

У међувремену, одавно је већ и стварно био „ивнинг”, вечерњи (од 1859), а постао је именом и „лондонски”, чиме је допловио до пред крај тог века – плутајући на пола милиона дневног тиража. Међутим, топило се. И то убрзано – на

300.000 – 2006. и 158.382 продата примерка данас, па Лебедев сада купује не само „Стандард”, него и мираз од 25 милиона фунти његовог годишњег губитка!

 Лебедеву рђав биланс није битан. Произлази, „агент КГБ-а” је сентименталан према „Стандарду” из времена осамдесетих, када је у  амбасади Совјета у парку Кенсингтон читао (и анализирао) гро британске штампе, а уживао је читајући – „Стандард”. Све је, каже, пратио, „Фајненшел тајмс”, „Гардијан”, „Дејли мејл”, али тај лист, „с неким од бриљантних новинара”... Е, то је било оно по његовом.

„Гардијан” нагађа да је о интересовању руског „ексшпијуна” за куповину британског листа „вероватно расправљано на највишем нивоу владе”. Лист то повезује с руско-британском шпијунском афером, поводом тровања избеглог шпијуна Литвињенка (2006). И одбијањем Кремља да изручи Луговоја, осумњиченог за то убиство.

Ипак, витез с милијардама дочекује се у кору преостале британске штампе раширених руку. Рус је, па шта с тим!? Лордови новински магнати Бивербрук и Томпсон били су Канађани. Руперт Мардок, Аустралијанац и потом Американац. Брендан Бракен Ирац. Тони О'Рејли, такође Ирац. Роберт Орвил Андерсон – Американац. Једина разлика између свих тих инвеститора у британске „речи и слова” јесте у томе што им је енглески матерњи, док га је Лебедев учио. Нека он само уложи и успе, можда ће „стари” продужити...

Када се жели, оправдања су ту. Тако „бивши агент” није сада само кагебеовац него и „фигура полуопозициона” Путину, с којим је „бивао у неслози”. Осим тога, у самој Русији сувласник је критички настројене „Нове газете”, листа у којем је радила убијена Политковска. „Гардијану” – Лебедев је рекао – није му намера да се уплиће у британску политику. Његов утицај на „Стандард” „биће раван нули”. Настојаће да му „руке буду што даље од уређивања” – а политику листа утврђиваће „уредник и новинари”.

Групација „Дејли мејл”, продавац листа, преузеће (нагађа се) трошкове надокнаде отпуштенима. Тврди се да је Јевгениј Лебедев већ у преговорима с Гордијем Григом, једним од високо цењених (и скупих) главних уредника, а Лебедев отац обећава да ће образовати посебан саветодавни одбор листа, са светски уваженим личностима – Горбачовом, Блером, Шираком и појединим руским великим уредницима.

Ето, када су још шефови држава били у редакцијама! У сваком случају, после енглеских непокретности, фудбалских клубова и којечег другог, ево коначно и једног Русау енглеској штампи. Па, видеће се. Глобализација је. Можда ће јојдонети еликсир и продужити век.

-----------------------------------------------------------

У корпи и „Индипендент”?

„Веродостојно сам обавештен од колега у Медија-Гардијану” да је повећи удео „Лондон ивнинг стандарда” можда у процесу продаје милијардеру Лебедеву. „Ја ни трунку о томе незнам, упркос писању недељне медија-колумне за „Стандард” (а можда баш и зато ). Гласине колају, дабоме. То иде с територијом”, каже у непотписаној реакцији на „Гардијаново” откриће читалац, очигледно новинар „Стандарда”.

„Признајем да сам шокиран. Увек сам веровао да су председник ДМГТ лорд Ротермир и његова жена (продавци, П. П.) решени да се држе „Стандарда”, упркос његовим губицима и тешкоћама, увећаним расипнички скупим уплитањем у слободан новински рат. Али паре су, очигледно, проговориле.

У сваком случају, рекао сам пре неког времена да оно што оболелим британским новинама треба јесте инјекција кеша, бриге и помоћи од богатих странаца, као што су руски олигарси...Ја мало знам о Лебедовљевим издавачким могућностима. Али било који човек који је подржао „Новугазету”, један антикремљовски лист који се усудио да штампа редове покојне Ане Политковске, вредан је пажње.

Да ли ће он стати само са „Стандардом”? Издавати метрополитски наслов сасвим је у реду, али он ће сигурно желети и национални глас. Може ли се „Индипендент” ускоро откинути уз „Стандард“ као следећи на његовој медија-шопинг листи?”