Srpski mora biti službeni jezik u Crnoj Gori

Podgorica – Kroz Ustav u Crnoj Gori mora se konstatovati činjenično stanje i srpski jezik normirati. Ne postoji primer države u kojoj većinski jezik nije službeni, kaže u intervju za „Politiku”Dragan Bojović, pisac i poslanik Demokratske narodne partije, čovek koji ne odustaje od borbe da Srbi u Crnoj Gori budu ravnopravni sa ostalim narodima, posebno da srpski jezik bude službeni, jer je reč o najvećoj jezičkoj zajednici u Njegoševoj Crnoj Gori.

Zalažete se da se u Ustavu konstatuje činjenično stanje i da se srpski jezik normira kao službeni?

Ustav nije dokument koji izmišlja stvarnost, već je verifikuje. Ako većina građana govori srpskim jezikom, onda je prirodno da on bude službeni. To nigde u svetu nije sporno. U svakoj državi jezik većine je službeni, uz puno uvažavanje manjinskih jezika. Insistiram da se i kod nas ponovo uspostavi ta praksa, jer je sadašnje stanje presedan i rezultira osećajem nepravde u najvećoj jezičkoj zajednici u zemlji.

Rekli ste da postoji očigledna diskriminacije srpskog jezika, da je nominalno „proteran” iz društvene stvarnosti?

Ako nešto liči na diskriminaciju, funkcioniše kao diskriminacija i tako se doživljava, onda to jeste diskriminacija. Iako većina građana govori srpskim, njegov institucionalni položaj je marginalizovan. To je apsolutno nesvojstveno evropskom prostoru i bilo kojoj državi u demokratskom svetu. Ovde se većinski jezik tretira kao da je manjinski, a to je krajnje nedemokratski i nepravedno.

Šta bi promena statusa jezika značila za demokratsku stabilnost?

Demokratija počiva na ravnoteži interesa većine i manjine. Kada se ta ravnoteža naruši, javlja se dugotrajna društvena kolizija. U ovom slučaju većina nema status koji joj po svim demokratskim standardima pripada. To stvara frustraciju i nepoverenje. Regulisanje statusa srpskog jezika kao službenog bilo bi vraćanje sistema u prirodnu ravnotežu.

Pozvali ste ombudsmana da pokrene specijalni izveštaj o položaju srpskog jezika?

Da, očekujem institucionalnu reakciju. Ombudsman je čuvar jednakosti i prirodno je da deluje kada je jedna zajednica, posebno većinska, u podređenom položaju. Specijalni izveštaj bi otvorio put da se stvarno stanje jasno dokumentuje i da se problem sistemski rešava, a ne da se zamagljuje političkim interpretacijama.

Poslanik DPS-a tvrdi da je vaš predlog izjednačavanja srpskog i crnogorskog jezika zapravo poziv „da se crnogorski ne tretira kao državni jezik”. Kako odgovarate?

Sasvim je pogrešna teza da jezik mora imati isti naziv kao država u kojoj se govori. Onda bi se u Austriji govorio austrijski jezik, a ne nemački, u SAD američki jezik, a ne engleski, u Argentini argentinski jezik, a ne španski. Naprosto pitanje jezika nije političko, već najpre naučno i lingvističko. Takođe, ne može se identifikovati crnogorsko i građansko, što čine iz DPS-a. Crnogorsko ima nacionalni prefiks, koji ja apsolutno poštujem, ali meni i mojoj deci ne može se nametati da govorimo crnogorskim, ako govorimo srpskim jezikom. I na kraju, što je veoma važno i što treba ponavljati: ubedljiva većina građana u Crnoj Gori se iz popisa u popis izjašnjava da govori srpskim jezikom, što podrazumeva da taj jezik mora biti službeni. To da li će još neki jezik imati sličan status, o tome možemo da razgovaramo, ali ova činjenica, što se tiče srpskog jezika, mora biti prepoznata u pravnim aktima.

Iz opozicionog Evropskog saveza navode da „neke stvari prikazujete na način kakve nisu”, aludirajući da preuveličavate status srpskog jezika?

Naprotiv. Ja opisujem stanje onakvo kakvo jeste. Većinski jezik nema status većinskog, što je u Evropi nezamislivo. To nije preuveličavanje, nego faktografija. Najveća jezička zajednica ima pravo na institucionalno poštovanje svog jezika. To nije politički zahtev, već temeljno demokratsko pravo.

Da li ostajete pri stavu da je službeni status srpskog jezika neophodan za stabilan demokratski poredak?

Apsolutno. To nije ideološko, već demokratsko i pravno pitanje. Službeni jezik mora da odslikava društveni fakticitet. Ako je većinski jezik srpski, onda treba da ima status službenog jezika. To je osnovna civilizacijska logika – i ništa više od toga.