Crveno i crno – simboli unutrašnje drame

Samostalna aprilska izložba crteža ugljenom na belom papiru slikarke i dizajnerke Ivane Kostić „U iščekivanju Meseca” u galeriji Zadužbine Ilije M. Kolarca dobila je nagradu Kolarčeve zadužbine kao najbolja izložba u 2024/2025. godini. Nagrada joj uručena na Aranđelovdan, porodičnu slavu Ilije Milosavljevića Kolarca.

Tim povodom razgovaramo sa ovom umetnicom u nameri da saznamo koje još poetičke promene, novine i poruke donose izložena i nagrađena dela osim promene likovne tehnike i znatnog uvećana formata. Ostala je verna prirodi i pejzažu, ali ovog puta, umesto panoramskih slika prepoznatljivih predela Stare planine, ili po svojoj lepoti jedinstvenih toposa poput Slavinjskog grla ili Rosomačkih lonaca na prethodnoj izložbi slika, na njenim crtežima-slikama ili slikama-crtežima dominira, fragment, čini se izmaštanog šumskog pejzaža s nekoliko stabala koja se „u iščekivanju Meseca” stalno menjaju. Čas dominiraju stabla svojom belinom, čas njihove bele senke, kada stabla od mesečine pocrne, a njihove bele senke im osvetljavaju put. I ona bi da se pokrenu, a ne samo njihove grane....!

Da li nestrpljenje pokreće vaše likovne junake – drveće? Ili su stabla očekivala mesečinu da krenu na svoj put? Možda ih je pun Mesec ispunio svojom kosmičkom energijom?

Da li ih pokreće nestrpljenje? Možda. Ali nestrpljenje je samo senka želje da se vidi nevidljivo. U tome leži promena: drveće ne putuje kroz šumu, već kroz sopstvenu svetlosnu sudbinu. A Mesec je tu da osvetli ono što je odavno krenulo, možda još iz daleke prošlosti. Drveće pamti. Pamti svetlost, pa joj se vraća. Ponekad je ta svetlost Mesec, ponekad uspomena na njega. Kada se pokrenu, to je tihi povratak onome što ih je jednom već oblikovalo.

Nedavno sam započela rad većeg formata i upravo se vratila pitanju mesečine, jer mesečina nije Mesec, već njegov odraz. Iz te perspektive može se čitati i kao arhetipski dijalog muškog i ženskog, aktivnog i pasivnog-primajućeg, svetlosti koja dolazi i svetlosti koja odgovara. Mesec je najmanje svetlost. Najviše svetlost je čudo – čudo života!

Od čekanja Meseca drveće u nekim trenucima na vašim crtežima postaje „nervozno”, nervoza stvara i zavadu među stablima i počinje borba prsa u prsa? Zar je Mesec koga drveće čeka i iščekuje zakasnio da bi njegova igra stablima u šumi bila raznovrsnija?

Ne. To je znak da su stabla već osetila njegovo prisustvo. Ponekad se priroda prvo uznemiri, pa onda zaćuti. U mojim crtežima sustiču se različiti unutrašnji ritmovi: razgovor bez reči, ili, kao u vašoj knjizi, dugi trenuci između pitanja i odgovora. Tada se grane razmaknu ili približe da bi uhvatile dah unije zemlje i neba, to je njihov način da se izbore sa sopstvenom dubinom.

Da li je Mesec zakasnio? Mesec nikada ne kasni! On se pojavljuje onda kada je nemir sazreo. I baš zbog toga dela deluju raznovrsno. Najočiglednije u trenutku kada nešto postaje svesno i u toj novoj svesti se transformiše.

Ili se vi svojim varijacijama osnovnog sadržaja zagonetno poigravate s posetiocima izložbe? Razigravate njihovu maštu, zbunjujete i zavađujete misli svojim likovnim zagonetkama?

Ovo je tek početak mog doživljavanja Meseca i njegovih faza, mena i stalnih promena. Mesečevo dvojno značenje – prisutnost i odsutnost, za mene predstavlja jednu neobično optimističku perspektivu, i kao stvaraoca i kao čoveka koji posmatra svet u njegovim tihim, ali moćnim ritmovima. Mesec je sa svojim prisustvom i odsustvom jedna izuzetna optimistička, gotovo magnetna privlačnost za mene kao stvaraoca a i uopšte sveta.

Uvek uspevate da održite dramski tonus, koji raste i naviše i naniže. Nekad stabla na vašim crtežima streme u visinu kao da su krenula u nebesko gostovanje Mesecu, a nekad potonu u prazninu. Da li je napetost zajednička sudbina i drveća i Meseca?

Mesec, kao i oblaci, ima najmanje dve strane, ili dva lica. Neraskidiva je to povezanost na jednom višem nivou. U okviru klasičnog crteža, verujem da sam pomerila granice i obnovila pažnju na crtež kao medijum koji može da otvori duboka razmišljanja o svetu i načinu na koji živimo.

Tema ove izložbe je sama po sebi šira i dublja od samih crteža. Mogla bih još njome da se bavim, ali svoja interesovanja proširujem novim izazovima i temama. I želim da ih oživim novim radovima, jer me moja radoznalost neprestano vodi da razmišljam dalje i dalje. Da likovnim jezikom tumačim i druge pojave, njihove slojeve i istine koje tek čekaju da budu iskazane kroz vizuelnu filozofiju umetničkog stvaralaštva.

Možda je dramski tonus i pokretač vaših poteza i diktat linijama da oblikuju tu napetost? Uostalom, nije li umetnost stalni sukob slobode i njene kontrole koja oblikuje poruku crteža, slike ili nekog drugog oblika likovnog stvaralaštva?

Moguće je. Crna je osnova, tamni prostor iz kojeg sve izranja. Crvena u tom mraku pulsira kao život, rana, čežnja.... Njihov susret je susret svetova prisutnog i potisnutog. Crvena i crna boja stvaraju težnju, onu strasnu, drhtavu liniju između suzdržanog i proživljenog. Ta kombinacija me asocira na Stendala – na njegovu crvenu i crnu kao simbole unutrašnje drame, društvenih uloga, strasti i borbe. Kao sukob između ambicije i osećajnosti, društvenih ograničenja i unutrašnjih čežnji. Crvena simboliše krv, strast, revoluciju na makro i mikro planu, život u punom intenzitetu. Crna sa druge strane je racionalnost i saturnijanska hladnoća, društvena stega. To crno nije crna boja već osećanje jednog trenutka koji ima više psihičku vrednost nego vizuelnu.

Da li nastavljate postojeći ciklus „U iščekivanju Meseca” ili ste već započeli novi, i koja je njegova tema, ili ih ima više?

Ciklus „U iščekivanju Meseca” još uvek nastaje u meni, iako se polako proširuje jer me trenutno intrigira mesečina kao odraz mesečeve svetlosti. Nastavljam ga onoliko koliko me Mesec još zove. Istovremeno, već sam zakoračila u novi tok – ili nekoliko njih – jer teme nikada ne dolaze pojedinačno, već kao polariteti koje se međusobno dozivaju. Mesec gledam kao jednu večnu perspektivu, vraćanja i obnove čoveka, koji nas uvek opominje na životni ciklus, na nivou jednog dubokog filozofskog razmišljanja. Pravci se tiho formiraju oko pitanja vremena, unutrašnje geografije i neizrečenih napetosti prirode, kao jedan neprekidni puls .