Učenje humora

Svi narodi, a i mnogi pojedinci, veruju da su duhoviti. I kad bi to bilo tačno da je talent za duhovitost tako široko rasprostranjen, treba se setiti izjave našeg zeta Alberta Ajnštajna da je talent samo deset odsto uspeha, a da mu rad doprinosi sa 90 procenata. I duhovitost se uči i treba je negovati, raditi na njoj, usavršavati je da bi nam uzvratila najlepšim darom – duševnom ravnotežom.

Treba od osnovne škole na časovima maternjeg jezika, kako to izvesna skupina plemena naziva svoj jezik, mesečno davati pismene zadatke deci da opišu jedan duhoviti događaj iz svog života. Ako čujete vic, šalu, dosetku, treba je nekoliko puta prepričati, ponoviti da biste je upamtili. Duhovitost je smeštena u evolutivno najmlađim strukturama kore čeonog mozga, gde su asocijativni putevi još mladi, pa je potrebno više ponavljanja da bi se urezala u sećanje. To je kao pravljenje prtine kroz novi sneg; potrebno je nekoliko puta gaziti kroz njega da bi ostao trag. Šale treba ne samo prepričavati nego i stvarati situacije koje omogućuju njihovo pojavljivanje. Čak su i stroge religijske norme dopustile izvestan period, takozvani karneval, kad je dopušteno nekažnjeno humorističko i slobodnije izražavanje i ponašanje. Učešće u maskenbalima treba negovati od
detinjstva sudelovanjem u dečijim zabavama pod maskama, omogućiti nesputano slobodno ponašanje mladih, jer samo oslobođen duh može proizvesti duhovitost. Diktature se i prepoznaju po tome što guše humor i nemaju smisla za duhovitost. A opet, konačni pobednik samo je onaj koji se može duhovito osvrnuti na samog sebe. I smeh treba učiti. Neobuzdani smeh koštao je mnogog poltrona karijere, a prepoznat ulizički osmeh često izazove kontraefekat. Državi je u dugoročnom interesu da podržava svaki oblik spontanog, ali i organizovanog izražavanja humora.

Treba pomagati izložbe karikatura, festivale komedija, povremene skupove duhovitih ljudi. Oni su so nacije, oni su temelj identiteta koji je toliko ugrožen od globalista, mondijalista, stipendista, jer gušenjem humora u narodu njihov posao ujednačavanja biva olakšan. Svaki odrasli pismen čovek mora zapisivati one šale koje smatra duhovitim. To je bolja legitimacija od čipa koji se ugrađuje u šengenske dokumente. Ne kaže se uzalud: „Pokaži mi čemu se smeješ, znaću kakav si čovek”.

Svaki uspešan zavodnik pričanjem šala testira potencijalnu partnerku. Najstabilniji su oni brakovi gde se partneri smeju istim stvarima. Nema boljeg ključa do srca od humora. Kad su Porfirija Rubirozu, jednog od najvećih zavodnika, pitali za tajnu uspeha, odgovorio je: „Ja sam žene samo škakljao”. Zapitajte se samo kad ste vi nekog poslednji put poškakljali (a da niste dobili šamar). Humor razgaljuje, opušta, otupljuje oštricu agresije, uvodi u spontanost, sigurnost, stvara poverenje, loše misli beže od humora ko đavo od tamjana.

Malodušni će pokušati da se opravdaju da navodno nije vreme za humor. Ništa dalje od istine. Uvek citiram kolegu Frankla, profesora psihijatrije sa bečkog univerziteta, koji je, na pitanje kako je uopšte preživeo pet godina u konclogoru, odgovorio: „Kad god sam mogao, sebi sam ispričao vic!”. To mu je dalo snagu da mu duh ne poklekne. Ako smatramo da su došla „zadnja vremena”, da ne može biti gore (a može i hoće), pametno je naoružati se jedinim oružjem koje nam omogućuje da ga dočekamo spremni, da i kad gubimo, to činimo s osećanjem superiornosti. Telo može da jede kačamak, ali osmeh na licu govori da u usta ulazi kavijar sa šampanjcem. To može samo duhovitost. Ne dajte da vas mediji, koji daju krivu sliku vrednosti i podilaze trenutnim moćnicima, zavaraju. Ilustrovaću to činjenicom da nema Srbina koji ne zna za Steriju, Domanovića, Nušića, Ćopića, a ko su bili ministri ili premijeri u vreme njihovog življenja niko se više ne seća. Na nama je da omogućimo novim Nušićima da nam preko humora sačuvaju identitet, da nas spasu hazarske sudbine, jer to ni ovovremeni tajkuni, ni ministri sigurno neće učiniti.