Magija nastavlja da živi

Kikinda – Narodno pozorište u Kikindi, institucija koja je postala srce grada i neizostavni deo njegovog identiteta, s ponosom je obeležila 75 godina kontinuiranog rada i postojanja. Ova značajna godišnjica nije samo proslava dugovečnosti, već i svedočanstvo o posvećenosti i neprekidnoj ljubavi prema daskama koje život znači.

Sve je počelo 2. decembra 1950. godine, kada je osnovano kao Gradsko pozorište, smešteno u zgradi nekadašnjeg hotela „Nacional” iz 1893. godine, koja i danas čuva jednu od najstarijih očuvanih pozorišnih sala u regionu. Od amaterskih početaka, pozorište je izraslo u profesionalnu instituciju 1992. godine, pod nazivom Narodno pozorište. Tatjana Radišić, nagrađivana kostimografkinja sa bogatim međunarodnim iskustvom, priredila je izložbu pod nazivom  ,,Tkanje vremena: 75 godina pozorišnog kostima”. Ova izložba je centralni deo obeležavanja velike godišnjice. Kroz raznovrstan program , uključujući izložbu kostima koji pripovedaju priču o proteklim vremenima i predstavama, publika je imala priliku da zaviri u dugu istoriju teatra.

– Dok posmatramo ove kostime, vidimo kako se pozorište razvijalo. Od skromnih početaka do današnjih profesionalnih produkcija. Svaki komad tkanine pred nama nosi uspomenu na glumce koji su ga oživeli, na kostimografe koji su utkali svoju maštu, na aplauze koji su odjekivali u sali. Postoje trenuci koji su obeležili našu scenu. Predstava „Pa izvol’te u Sakule” igrala se čak 153 puta u 21 sezoni, pred više od 40.000 gledalaca, što je rekord u Kikindi. Najdugovečnija predstava je „Nastojnik” Harolda Pintera, koja se igra od 1988. godine i još uvek je na repertoaru, sa istom glumačkom postavom više od 28 godina. To je retkost i u mnogo većim pozorištima. Takvi primeri govore da kikindsko pozorište nije samo institucija, ono je živi organizam koji traje zahvaljujući ljudima koji ga vole. Kostimografija je u tom procesu imala ključnu ulogu. Kostim nije samo dekor. On je lik, vreme, emocija. Govori o epohi, o društvu, o karakteru. Kostimograf svojim radom ne oblači samo glumca, već ideju, atmosferu, duh predstave. Zato ova izložba nije samo retrospektiva, nego je i omaž umetnicima koji su stvarali svetove od tkanine i mašte – istakla je Tatjana Radišić.

Tokom decenija, kikindska scena je bila mesto susreta generacija talentovanih glumaca, reditelja, kostimografa i svih onih posvećenih teatarskih radnika koji su utkali svoju strast u svaku predstavu.

– Ja se nadam da je danas kikindsko pozorište ustanova kulture koja daje šansu svim mladim ljudima koji žele na iskren način da se bave pozorištem, ne samo glumcima, nego i saradnicima na predstavama, poput reditelja, scenografa, kostimografa – rekao je Brane Marjanović, v.d. direktora Narodnog pozorišta u Kikindi.

Njihov rad je učinio da Kikinda, iako manje mesto, s ponosom zadrži status grada sa profesionalnim pozorištem, što je izuzetna vrednost koja zaslužuje poštovanje. Obeležavanje sedam i po decenija bila je prilika da se setimo svih onih koji su gradili pozorišnu scenu, odajući priznanje zaslužnim pojedincima za njihov ogroman doprinos očuvanju i unapređenju kulturne baštine. Branislavu Šibulu, nekadašnjem upravniku kikindskog teatra, uručena je nagrada za životno delo, koji je mladim generacijama glumaca raskrčio put da mogu da rade i stvaraju u profesionalnom pozorištu.

– Kao najmlađi glumac u ansamblu, tek sad vidim koja je odgovornost na nama, mladim generacijama. Drago mi je što smo uspeli u ovim turbulentnim vremenima da se održimo i nadam se  i verujem da ćemo uspeti da nastavimo stazama koje su nam starije kolege iskrčile i napravile dobar put –naglasio je glumac Vladimir Maksimović.

Narodno pozorište u Kikindi je više od zgrade i predstava, ono je simbol zajedništva, mesto gde se neguju prave vrednosti, gde se publika smeje, plače i, najvažnije, razmišlja. Njegova istorija utkana je u kulturni identitet grada, a 75 godina rada su dokaz da magija pozorišta u Kikindi živi i da će nastaviti da inspiriše buduće generacije.