Olako začikavanje „ruskog medveda”

Dok emisari američkog predsednika Donalda Trampa pokušavaju da šatl diplomatijom približe pozicije zaraćenih strana i stvore uslove za početak direktnih pregovora Moskve i Kijeva, šef vojnog komiteta NATO-a, italijanski admiral Đuzepe Kavo Dragone izjavljuje da „alijansa razmatra preventivni udar na Rusiju”. Na pretnje ratom koje dolaze i iz vrha vlasti nekoliko evropskih država, ruski predsednik Vladimir Putin je uoči dolaska američke delegacije u Moskvu odgovorio: „Ne želimo da ratujemo sa Evropom, ali smo za to spremni odmah.” Upozorio je da taj eventualni sukob ne bi mogao da se uporedi sa onim u Ukrajini, gde, kako je rekao, „sve radimo pažljivo, sa hirurškom preciznošću”. Zatim je poentirao jasnom porukom: ako dođe do rata s Evropom, na kraju nećemo imati sa kim da se dogovaramo. U vodećim ruskim medijima, na popularnim telegram kanalima i drugim alternativnim sredstvima informisanja nove pretnje ratom evropskih zvaničnika nisu posebno komentarisane. Rusi kao da su oguglali na ratoborne pokliče iz Brisela, Berlina, Pariza i drugih evropskih prestonica i čini se da ih ne shvataju ozbiljno.

Na prvi pogled deluje zapanjujuće da školovani oficir, poput šefa vojnog komiteta NATO-a, preti preventivnim udarom državi sa najvećim nuklearnim potencijalom na planeti. Zato se nameće logično pitanje – da li je reč o izolovanim verbalnim ispadima zvaničnika EU i NATO-a ili se radi o koordinisanoj i sinhronizovanoj akciji podrivanja mirovnih napora predsednika Trampa.

Evropska komisija u martu ove godine najavila je gigantska ulaganja u sektor odbrane, koja ne podrazumevaju samo nabavku novih sistema oružja već i temeljnu reformu namenske industrije, koja je imala teškoće da snabde Ukrajinu potrebnim količinama artiljerijske municije.

Britanski „Skaj” objavio je u maju 2024. procene da Rusija proizvodi gotovo tri i po puta više artiljerijskih projektila od svih zemalja NATO-a zajedno (1,3 prema 4,5 miliona) i to po čak četiri puta nižoj ceni. Primera radi, nabavna cena ruskih granata kalibra 152 milimetara je 1.000 dolara, dok takva municija, kalibra 155 milimetara, košta 4.000 dolara. Uvidevši krajem 2022. da operacija u Ukrajini ne ide po planu, rusko vojno rukovodstvo je pokrenulo opsežan proces restruktuiranja i modernizacije namenske industrije. To je podrazumevalo da se proizvodnja privremeno zaustavi, što je u vreme sprovođenja borbenih dejstava i ogromne tražnje za artiljerijskim projektilima bio zaista težak zadatak. Savezništvo sa Iranom i Severnom Korejom, odakle su nabavljeni milioni projektila, pomoglo je Rusiji krajem 2022. i početkom 2023. da ovaj složeni poduhvat uspešno realizuje. Reformisana proizvodnja artiljerijske municije predstavljala je važan preduslov da se u drugoj polovini 2023. situacija na frontu preokrene.

Prema dokumentima usvojenim tokom ove godine, armije zemalja članica EU planiraju da nabave nova sredstva PVO, samohodne artiljerijske sisteme, oklopna vozila, podmornice, rakete... Posebna stavka u naoružanju su dronovi, koji menjaju osnovne doktrine i taktiku ratovanja. Tokom jeseni u briselskim kabinetima se razmatralo ulaganje desetina milijardi u sveevropski protivdron štit, nakon što su aerodromi u Danskoj, Poljskoj i zemljama Baltika zatvarani, jer su se u vazdušnom prostoru pojavljivali dronovi neidentifikovanog porekla. Pojedini evropski zvaničnici i ukrajinski predsednik Vladimir Zelenski optužili su Rusiju da stoji iza ovih „NLO-a” i da za lansiranje špijunskih dronova koriste tzv. flotu u senci – uglavnom naftne tankere koji nakon američkih sankcija plove pod zastavama drugih zemalja.

Ako se zaista radilo o ruskim špijunskim dronovima, pitanje je zašto su oni leteli samo noću, i to sa uključenim svetlima, tako da su bili vidljivi i golim okom. U nekoliko slučajeva privedene su osobe koje su u zaštićenim zonama neovlašćeno podizale dronove, a ispostavilo se da je reč o – tinejdžerima. Kako bilo, sredstva za finansiranje evropskog protivdron štita zasad nisu odobrena, neidentifikovani dronovi naprasno su prestali da se pojavljuju, ali su zato ukrajinski dronovi počeli da napadaju ruske tankere sa naftom i jestivim uljem u teritorijalnim vodama Turske. Ove u istoriji nezabeležene akcije, koje imaju odlike piratstva i terorizma, osudio je i turski predsednik Erdogan, a rumunska obalska straža u svojim teritorijalnim vodama u sredu je neutralisala jedan ukrajinski dron koji je „lovio” ruske brodove.

Prema podacima iz maja ove godine koji su objavljeni na sajtu Evropskog parlamenta, zbirni budžet za odbranu zemalja članica EU porastao je sa 218 milijardi u 2021. na 326 milijardi evra u 2024. godini. Projekcije su da će do 2027. rashodi na vojsku zemalja EU skočiti za još 100 milijardi. U analizi se potencira zaključak „da uprkos ovim značajnim povećanjima, većina stručnjaka smatra da će trenutni razvoj geopolitičkih odnosa zahtevati mnogo više novca”.

Projektovano je da izdatke solidarno rasporede sve države članice povećanjem pojedinačnih budžeta za odbranu, sa dva na čak pet odsto BDP-a. Upravo ovaj procenat dogovoren je na ovogodišnjem samitu NATO-a (samo četiri od 27 zemalja članica EU nisu deo zapadne vojne alijanse). Prihvaćeno je da se izdvaja 3,5 odsto BDP-a za direktne troškove vojske i još 1,5 odsto na nejasno formulisane „šire rashode odbrane” – verovatno zajedničke projekte, poput sveevropskog protivdron štita.

Do 2030. godine, zemlje EU će na odbranu potrošiti možda i celih 1.000 milijardi evra više nego u prethodnoj deceniji. Ova kolosalna povećanja pravdaju se ratnom pretnjom koja dolazi iz Ruske Federacije. Da li Rusija, koja gotovo četiri godine ne može da u svoju korist okonča sukob u Ukrajini, zaista predstavlja realnu pretnju zemljama srednje ili zapadne Evrope? Da li rusko rukovodstvo, koje ne uspeva da prelomi rat na područjima gde živi solidan deo Rusiji naklonjene populacije, može krenuti u avanturu osvajanja onih teritorija gde ne postoji ni promil naklonjenog stanovništva? Dakle, rizik od ruske invazije na Evropu teško da se može smatrati čak i hipotetičkim. Stoga, nameće se pitanje – zašto Evropa istrajava u pretnjama?

Za razliku od Rusije, u kojoj je većina namenske industrije i dalje pod državnom kontrolom, na Zapadu je veći deo tog sektora u privatnom vlasništvu. Može samo da se nagađa da li deo stalno rastućih izdvajanja u vojne svrhe završava u „koruptivnim virovima” i kakvi se sve interesi moćnih lobija na tom polju sudaraju. U svakom slučaju potencijalne koruptivne šeme nisu jedino što evropske državnike motiviše da manipulišu antiruskim narativima. Valja imati u vidu da sva trojica najglasnih zagovornika oružanog obračuna s Rusijom – Emanuel Makron, Fridrih Merc i Kir Starmer – spadaju među najnepopularnije lidere koje su Francuska, Nemačka i Velika Britanija imale u svojoj istoriji. Za manje od godinu dana rejting Merca i Starmera se srozao na samo 20 procenata od onog koji su imali u trenutku dolaska na vlast. Prema poslednjim istraživanjima javnog mnjenja u Francuskoj, podrška Makronu još je niža. Zastrašivanje zapadne javnosti ruskom pretnjom i ranije se pokazalo kao dobitna formula, kad god je trebalo skrenuti pažnju sa unutrašnjih problema i ojačati poljuljane pozicije nacionalnih lidera. A u politici, kao i u sportu – tim koji dobija se ne menja.