Pod istragom i bezbednosne službe

Melburn – Petnaestoro ljudi, starosti od 10 do 87 godina, žrtve su masovnog zločina oca i sina, Sadžida i Navida Akrama, koji su otvorili vatru na porodice koje su slavile prvu noć Hanuke. Više od 40 ljudi je povređeno, 26 je još uvek hospitalizovano, uključujući teško ranjene policajce. Među žrtvama su desetogodišnja devojčica Matilda, preživeli iz Holokausta Aleks Klajtman, pomoćni rabin Eli Šlanger, rođen u Londonu, otac petoro dece; rabin Jakov Levitana, fudbaler Den Elkajama. Sadžid je ubijen na licu mesta, a Navid se i dalje bori za život u bolnici.

Australija ulazi u period dubokog političkog i društvenog obračuna nakon terorističkog napada na plaži Bondi u Sidneju, a debata se sada odlučno pomera sa onoga što se dogodilo na ono što sledi. Dok žalost traje, zemlja se suočava sa neprijatnim pitanjima o kontroli oružja, koheziji zajednice i uticaju globalnih sukoba na domaću bezbednost.

Masovna pucnjava tokom proslave Hanuke, najsmrtonosnija u Australiji u skoro tri decenije, od masakra u Port Arturu na Tasmaniji 1996. godine, dovela je u pitanje adekvatnost zakona o kontroli oružja u zemlji. Gotovo 30 godina, od masakra u Port Arturu, Australija je na međunarodnoj sceni važila za striktan model što se tiče zakona o posedovanju i korišćenju vatrenog oružja. Pa ipak, napad na plaži Bondi, koji je izveden legalno posedovanim oružjem od strane vlasnika oružja sa dozvolom, otkrio je ranjivosti za koje političari sada priznaju da su bile potcenjene.

Nekoliko sati posle napada, premijer Entoni Albaneze je sazvao hitan sastanak kabineta, gde je okupio sve savezne, državne i teritorijalne lidere. Na sastanku je jednoglasno odlučeno da australijski zakoni o oružju, iako strogi, zahtevaju hitnu izmenu. Mere koje se sada razmatraju su stvaranje nacionalnog registra vatrenog oružja, ograničenje broja oružja koje pojedinac može posedovati, vremenski ograničene dozvole za oružje koje podležu redovnom preispitivanju, stroža kontrola zahteva koji povezuju vlasništvo nad oružjem sa državljanstvom.

Albaneze je rekao da činjenica da je korišćeno legalno nabavljeno oružje „zahteva snažnu, odlučnu akciju”, signalizirajući političku promenu čak i po rizik od ponovnog otvaranja osetljivih debata. Zagovornici kontrole oružja tvrde da je broj vatrenog oružja takoreći neprimetno porastao poslednjih godina i da procesi provere nisu uspeli da prate savremene ekstremističke pretnje.

Bezbednosne agencije su takođe pod lupom. Ispostavilo se da je jedan od napadača godinama ranije dospeo u pažnju obaveštajnih službi, ali je kasnije procenjeno da ne predstavlja stalni rizik. Navid je bio pod istragom 2019. godine zbog navodnih veza sa ISIS-om, ali je oslobođen optužbi. Dok zvaničnici naglašavaju da su obaveštajne procene složene, ovo otkriće iznova otvara diskusiju o praćenju radikalizacije koju čine pojedinačni akteri i o nadzoru obaveštajnih službi.

Pored politike o oružju, napad je ubrzao i razgovor o raširenom antisemitizmu u zemlji. Australijska izaslanica za antisemitizam Džilijan Segal opisala je masakr kao kulminaciju nekontrolisane mržnje, upozoravajući da se „reči mržnje mogu pretvoriti u dela mržnje”. Vođe jevrejske zajednice pozvale su na bržu primenu davno obećanih mera za borbu protiv govora mržnje, zastrašivanja i ekstremističke simbolike, posebno u protestnim situacijama povezanim sa međunarodnim sukobima.

Istovremeno, vladini lideri su nastojali da izbegnu zajedničku krivicu. Premijer Albaneze i premijer Novog Južnog Velsa Kris Mins više puta su isticali jedinstvo i solidarnost među zajednicama, hvaleći herojska dela koja prevazilaze verske i kulturne linije. Najčešće navedeni primer je Ahmed el Ahmed, muslimanski prodavac voća, koji je oborio i razoružao jednog od naoružanih napadača i pritom je teško ranjen. Politički lideri su istakli njegove postupke kao kontranarativ sektaškim podelama. Muslimanske organizacije su, takođe, osudile nasilje, naglašavajući da ono ne predstavlja njihove zajednice.

Međunarodna reakcija je dodatno zakomplikovala domaći odgovor. Dok su svetski lideri brzo osudili napad i izrazili solidarnost, izraelski premijer Benjamin Netanjahu izazvao je diplomatske tenzije okrivljujući australijsku vladu za ono što je opisao kao neuspeh u suočavanju sa antisemitizmom. Netanjahu je tvrdio da je ranija odluka Kanbere da prizna palestinsku državnost „dolila ulje na antisemitsku vatru”, tvrdnja koja je izazvala kritike širom australijskog političkog spektra.

Albaneze je odbio da se direktno reaguje u vezi sa optužbom, ponavljajući da je prioritet nacionalno jedinstvo i sprečavanje daljeg nasilja. Ipak, Netanjahuovi komentari su pojačali domaću debatu o tome kako Australija balansira spoljnopolitičke stavove sa njihovim unutrašnjim društvenim posledicama.

Javna žalost se nastavlja u većim gradovima, sa bdenjima, komemoracijama i simboličnim gestovima koji odražavaju i tugu i odlučnost. Pa ipak, u pozadini ceremonija leži dublja zabrinutost: da se globalni ideološki sukobi, nekada doživljavani kao daleki, sada manifestuju u australijskom javnom životu na smrtonosne načine.

Za strane posmatrače, napad na plaži Bondi označava prekretnicu. On dovodi u pitanje pretpostavke o imunitetu Australije na masovno oružano nasilje i otkriva kako se globalni ideološki sukobi mogu manifestovati lokalno. Dok zakonodavci nastoje da pooštre zakone o oružju, a zajednice zahtevaju snažnije akcije protiv mržnje, Australija se suočava sa kritičnim testom: da li može da prilagodi svoje institucije nestabilnijem svetu, a da ne izgubi društvenu koheziju koju je dugo cenila.