Mala čuda vraćaju veru

Čini se da je Anica Vučetić, 66. dobitnica Politikine nagrade za likovnu umetnost – za ambijentalnu instalaciju „Rez” predstavljenu u Umetničkoj galeriji „Nadežda Petrović” u Čačku, jedan od onih laureata koji su pokazali najiskreniju radost zbog osvojenog priznanja. „Dobila si Politikinu nagradu, sad si mirna. To ti je kao Tarnerova u Britaniji”, dobacio joj je jedan kolega na koktelu koji je ovih dana priredila za prijatelje u galeriji „Remont”.

Anica Vučetić je diplomirala i magistrirala slikarstvo na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu i svih ovih godina, od kada je počela da se bavi video-artom, istrajno je sledila sopstveni put i izbor iako se nebrojeno puta zapitala „čemu sve ovo vodi”. Za realizaciju svojih radova koristi podvodne kamere, bavi se istraživanjem irisa oka, vezama unutrašnjeg i spoljašnjeg sveta, snovima...

Izložbu čine ukupno tri ambijentalne postavke...

Rez je kratka crta koja se povlači, podvlači, urezuje. Rez deli, prekida, označava. Rez na vratu se tiče života i smrti. Na snimku se, povlačenjem ruke preko vrata, rez pojavljuje i ponovo nestaje.

„Kupatilo” prikazuje pranje delova tela na kojima se vide stari, zarasli ožiljci. Rad „Sanjam” predstavlja snimak tela zaronjenog u vodu u položaju karakterističnom za počinak. Snovi su neodvojivi deo našeg psihičkog života, jedna od mogućnosti da komuniciramo sa nesvesnim. U radu „Sanjam” posmatrač samo naslućuje mogući sadržaj snova snevača, i energiju koja se akumulira i transformiše da bi se buđenjem ispoljila na novi, izmenjeni način. U radu „Nemir”, u dve sučeljene projekcije, u utrnuloj svetlosti sumraka pojavljuje se konj u trku (slow motion). U „Zalogu” umetnik čini nemoguće mogućim, korača po površini vode. Snimak se projektuje na vertikalno postavljenom transparentnom platnu i odražava na ploči stakla postavljenoj vodoravno, ispod platna.

U svojim radovima bavite se identitetom, izražavate se pomoću sopstvenog tela. Koliko su tehnički zahtevni ovakvi zahvati?

Telo je samo sredstvo da nešto izrazim. Lično iskustvo je u osnovi moga rada i zato sve moram da odigram sama. Bilo bi lakše da stojim iza kamere i kontrolišem snimanje, a da akciju umesto mene odradi neko drugi. Ali, to bih onda shvatala kao teatar, a potrebno je da se ono lično na neki način istinski odigra i da glavni akter istraživanja, a to sam ja, preuzme odgovornost u potpunosti.

Tako, neke radove snima neko drugi (npr. u bazenu, pod vodom), a ja sam glavni „glumac”. A, kada je to moguće, uspevam čak da sve uradim sama, što je prilično komplikovano. Rad „Sanjam” sam snimala bez ičije pomoći i to je bilo skoro komično. U prostoru kupatila htela sam da snimim sebe pod vodom, u kadi, u položaju u kome bih bila kada spavam. Veličina kupatila, postavljanje improvizovane skele za kameru nad kadom, pokušaj da osiguram kameru od pada u vodu, moje manevrisanje i zavlačenje u taj skučeni prostor, kontrolisanje kamere u mraku (nigt shot), ronjenje... Moglo se desiti da me sutradan pronađu nasmejanu, sa kamerom u vodi pored sebe...

Kako se postiže ono nemoguće u Vašim radovima, hod po površini vode, na primer?

Volela bih da zaista mogu da postignem to „nemoguće”. Za nemogućim, magičnim, čudesnim tragam. I to će biti traganje do kraja. Mada, ima situacija kada me u svakodnevici neke sitne „madžikorame” okrznu, neka mala čuda se dešavaju, nekad ih ne registrujem odmah ili ih prepoznam a onda ih brzo zaboravim. Ta mala čuda vraćaju veru.

S obzirom na to da su Vaši radovi duboko introspektivni, kako postižete komunikaciju sa posmatračem?

(/slika2)Ne mogu da projektujem i kontrolišem uticaj moga rada na publiku unapred. Ako bih mogla da ga planiram u toku rada, to bi već bio vid manipulacije, predumišljaj. O tome dok radim ne razmišljam, ali mi kasnije reakcija publike, naravno, postaje veoma bitna. Kada se radi sa slikama koje su negde porinute u svima nama, onda je za očekivati da će publika te slike prepoznavati i reagovati na njih, svako na svoj način, u odnosu na sopstveno individualno nesvesno.

Izložba „Rez” i podrazumeva višestruku simboliku. Šta je za Vas bio značajan rez u umetničkoj karijeri ili životu?

Rezova u mom životu ima mnogo, manjih i većih, dobrih i loših. To su različita iskustva koja ostavljaju trag i formiraju nas, odluke koje donosimo i koje bespovratno menjaju tok našeg života, ponekad neki sitni, dnevni događaji koji nas pomeraju. Jedan od važnih rezova je bio period kada je u meni konačno sazrela odluka da se bavim umetnošću. To je bilo u vreme moje magistarske izložbe. Znala sam kakav me put čeka, da neće biti lako i da od tog posla neću moći da obezbedim sebi udoban život. Ne znam šta mi bi – uvek sam mislila da nisam u stanju da podnosim neizvesnost i rizik, da nemam strpljenja i snage. Život nas često opovrgava. Sada znam da je izbor bio pravi.

Kako je, posle završetka studija slikarstva, došlo do odluke da se bavite video-artom?

Video sam počela da koristim 1999. Sve je krenulo od sna o velikom talasu i ambijentu za čiju realizaciju mi je bio neophodan video-snimak talasa. Taj rad se zvao „Snovi o velikom talasu” i izveden je u Ludwig forumu u Ahenu (Nemačka). Koristila sam i tekstove snova, kao i kompjuterski prikaz EEG-a snimljen u toku jedne noći spavanja. Dopao mi se rad sa videom i potpuno sam se tome prepustila.

Kako se Vaša generacija snašla u smislu mogućnosti da živi od umetnosti i kakav je Vaš slučaj kao slobodne umetnice?

Slobodni umetnici kod nas žive teško. Moramo da se borimo na dva fronta – na polju egzistencije i na polju stvaralaštva. To ne bi bio veliki problem da kod nas postoji tržište umetnosti, snalazili bismo se nekako. Ne možete mnogo stvoriti ako ste gladni, a znam da mnoge kolege žive na ivici i o tome kao da se stidimo da otvoreno i javno govorimo. To je naličje života umetnika. Afirmacijom tržišnog poslovanja bez tržišta, samostalni umetnici postaju kategorija na koju se primenjuju mere koje važe za nekvalifikovane radnike i podrazumevaju samo vid nužne socijalne pomoći (doprinosi u visini od 35 odsto od prosečne zarade u Srbiji). Videćemo u kojoj meri će novi Zakon o kulturi ispuniti naša očekivanja i naše primedbe. Zakon o kulturi bi trebalo da bude po meri onih koji kulturu stvaraju.

-----------------------------------------------------------

Uručenje nagrade sutra

Nagrada Anici Vučetić biće uručena sutra u 18 časova u Skupštini grada na svečanosti povodom Dana Politike.