Srbija u raljama evropskog puta

Vladan Petrov*

Stara izreka kaže: „Što te ne ubije, to te ojača.” U slučaju Srbije, to bi moglo značiti da će ona, posle više od godinu dana blokada iznutra, najpre univerziteta od strane uprava i manjeg broja profesora i studenata, a potom tužilaštva od jednog dela vrha tužilaštva, i blokada spolja, usled neotvaranja Klastera 3 na evropskom putu, iz svega izaći jača i stabilnija.

Izreka „što te širi, to te ubija” ne postoji, ali bi se mogla primeniti i na ljude i njihovo zdravlje, kao i na države, koje su se kroz istoriju, usled preterane teritorijalne ekspanzije, vremenom raspadale. Što se Evropske unije tiče, ona je odavno blokirana za nova proširenja (od ulaska Hrvatske 2013). Blokirana je, međutim, i kad je reč o ozbiljnim i iskrenim nastojanjima da se iznutra sistemski reformiše. Iza starih, u novo ruho nevešto preobučenih ideja, poput one o prijemu novih država bez punopravnog članstva (bez prava veta), krije se nedostatak prave energije, čak i bojazan za budućnost unije. Slučajno ili ne, krajem prošle godine uklonjen je čuveni briselski mural na kojem je pisalo „Budućnost je Evropa”, a na tom mestu podignuta je zgrada konferencijskog centra Evropske komisije. Umesto da se produbljuje demokratija, širi se birokratija.

Tri decenije posle propasti projekta tzv. Evropskog ustava, EU nije ni približno onakva kakvom su je zamišljali njeni „očevi osnivači”. Pitanje opstanka i proširenja EU ne rešava se drukčijom spoljnom i bezbednosnom (čitaj: „ratnom”) politikom, nego pokušajem da se pronađe pravi evropski identitet, neophodni minimum zajedničkih evropskih vrednosti. Početkom osamdesetih godina, Kundera u svom poznatom eseju „Oteti Zapad ili tragedija Srednje Evrope”, koji bi se danas mogao preimenovati u „Oteti Zapad ili tragedija Evropske unije”, piše o direktoru mađarske novinske agencije, koji šalje teleksom depešu u svet pred početak ruske ofanzive u Budimpešti i kaže: „Poginućemo za Mađarsku i Evropu.” Kundera objašnjava da je direktor bio spreman da pogine da bi Mađarska ostala Mađarska i ostala Evropa.

Slažemo se s Kunderom i „njegovim” direktorom u jednom delu: Mađarska jeste Evropa, ali je najpre mađarska, pa evropska. To bi tako trebalo da bude u slučaju svake države članice EU, kao i onih država koje se godinama, pa i decenijama, nalaze u evropskoj „čekaonici”. Stara formula „jedinstvo u različitosti” ne znači utapanje različitosti u centralizovano jedinstvo, nego njihovo očuvanje i razvijanje u savršenijem savezu. Nažalost, izgleda da to nije bio, a posebno nije danas, stav briselske Evrope, koja deluje kao otuđeni, sebični, ali više ne i samozadovoljni entitet. Takva Evropa ne priznaje da ubija svoju izvornu ideju i samu sebe politikom dvostrukih standarda, pretvarajući proces proširenja u vašar licemerja, a kvazidemokratsku retoriku u zveckanje oružjem. To je njen prvi ogromni problem. Nemogućnost introspekcije. Nema iskrene spremnosti za dublje reforme ili je možda i prekasno.

Ne bismo se složili s Kunderinim direktorom u jednom delu. On je spreman da umre i za Mađarsku i za Evropu. Spremnost za umiranje nije dobro rešenje. Spremnost za razgovor je mnogo bolja. Sposobnost za dijalog je još bolja. Umesto da briselska Evropa jača svoj kapacitet za dijalog, isti onaj na koji uvek deklarativno poziva svoje nedovoljno „poslušne” članice, poput Mađarske i Slovačke, ili države umorne od stajanja u njenoj čekaonici, EU finansira rat u Evropi i jača svoju „odbrambenu”, odnosno ratnu politiku. To je njen drugi ogromni problem: nespremnost da sagleda tektonske promene u savremenom svetu, kojeg ne određuje jedan centar, nego mreža centara. Dva velika, vidljiva centra moći (SAD i Rusija), pokušavaju da kroz dijalog dođu do mira u Ukrajini. Postoje i centri moći koji su manje vidljivi, ali izuzetno uticajni. Današnja EU nije među njima, a mogla je da bude. Čini se da je sasvim u pravu Samardžija kad pre koju nedelju u „Politici” zaključuje da „ulazak u takvu Evropsku uniju ne deluje racionalno niti primamljivo. Barem dok se briselska birokratija ne urazumi”.

Što se Srbije na evropskom putu tiče, bilo je nerealno očekivati da će otvoriti Klaster 3 do kraja ove godine. Rezolucija Evropskog parlamenta iz oktobra, prepuna činjeničnih falsifikata, fabrikovanih konstrukcija i antipravnih ocena, uporno insistiranje na potpunom usklađivanju sa spoljnobezbednosnom politikom EU, tj. na uvođenju kompletnog paketa sankcija Rusiji i na sprovođenju svih, sa stanovišta Ustava Srbije i međunarodnog prava, spornih odredaba Ohridskog sporazuma iz 2023. godine, jasni su pokazatelji da Srbija ni formalno neće napredovati na evropskom putu dok se neke geopolitičke okolnosti sasvim ne promene, a možda ni tada. Ne vrede tu ni najrazličitije forme „tolerancije”: ni ustavne promene s najnezavisnijim sudstvom i najsamostalnijim tužilaštvom, ni zakon o jedinstvenom spisku po ODIHR – OEBS modelu, ni po ko zna koji put ponavljanje izbora članova REM-a dok se ne udovolji „nezavisnima” i „nedokazanima”, itd. Pogotovo je nedovoljno 28.000, a možda i više, neprijavljenih okupljanja na različitim lokacijama u Srbiji, iako se nijedno od njih ne može smatrati spontanim okupljanjem u smislu standarda i prakse Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu, a mnoga su bila nasilna ili bar s izraženo nasilnim namerama. Biti „šampion demokratije”, čime se pohvalio predsednik Vučić, u vreme kad prava demokratija nije na ceni, dobro je za istoriju, ali nije politički probitačno u sadašnjosti. Pravni kriterijumi iz Kopenhagena koji su važili za države kandidate nekad, daleko su od Srbije koliko i Danska i 1993. godina. U smislu pravnih reformi, Srbija nesumnjivo ima još mnogo da uradi, naročito u delu koji se tiče primene evropskih standarda i principa u različitim oblastima. Ipak, najnovije „ne” EU kad je reč o otvaranju Klastera 3, nema ama baš nikakve veze za pravnim aspektom evropskog puta Srbije. Stoga je odluka predsednika Vučića da ne putuje prošle nedelje na samit EU za zapadni Balkan, sa stanovišta dostojanstva države i interesa građana Srbije, sasvim ispravna.

Slovački premijer Robert Fico odnos institucija EU prema Srbiji ocenio je kao „nepravedni tretman”, dok je mađarski premijer Viktor Orban pogodio u centar: „Dakle, bez Srbije ne možemo ništa da uradimo. A ono što se ovde dešava, mislim na tretman i ponašanje prema Srbiji, jeste sramotno. Dakle, potpuno je nepravedno. Ponašamo se na neprihvatljiv način. Srbija je više od jedne trećine stanovništva Balkana, regiona zapadnog Balkana, ekonomija je tu barem polovina srpska. Izvoz ovog regiona verovatno je dve trećine srpski... EU mora prvo da primi Srbiju da bi pronašla rešenja za teškoće, a zatim da napreduje s ostalim zemljama, a ne suprotno.”

Očigledno nije Srbija najveći problem Evrope danas, najveći problem je izgleda EU (S. Ljepojević). Odavno je Margaret Tačer primetila da je EU „klasičan utopijski projekat, spomenik taštini intelektualaca, program kojem je neuspeh neizbežna sudbina”. Srbi su kroz istoriju više puta pokazali da su im bliski utopijski projekti (na primer, prva i druga Jugoslavija). Stoga će Srbija, bez sumnje, nastaviti evropskim putem. Čini se, međutim, da je politički filozof Dragoljub Kojčić u pravu kad kaže da „Srbija jeste na evropskom putu, ali je pitanje da li je Evropska unija na evropskom putu”.

*Redovni profesor Pravnog fakulteta u Beogradu