Po modelu narodnog veselja

„Narodnog poslanika”, Nušićevu prvu komediju, čija savremenost nimalo ne jenjava, ni posle gotovo sto pedeset godina od njenog nastanka, reditelj Vito Taufer na scenu Jugoslovenskog dramskog pozorišta postavlja u vrlo direktnom, grubom, površnom i uprošćenom, i zato banalnom obliku. Ovaj tekst gogoljevski satiričnih crta, koji otvara pitanja političkih ambicija i društvenih i medijskih manipulacija, odnosno zakulisnih radnji i tajnovitih spletkarenja, kao sredstava osvajanja političke moći, otvara mogućnosti za finiji, suptilniji, apsurdom i ironijom obojeni scenski izraz. To je, na primer, pokazala nedavna predstava „Narodni poslanik” u režiji Egona Savina u Makedonskom narodnom pozorištu, koja je takođe donela značenjski savremeno čitanje Nušićeve neposustajuće ubojite komedije, ali u umetnički delikatnom i vrednom obliku.

Radnja Tauferove predstave je, dakle, upadljivo osavremenjena, uvođenjem prepoznatljivih detalja iz naše stvarnosti, na koje publika burno (oduševljeno) reaguje, na primer kritičkim opaskama o sveprisutnom haosu, razlokanim ulicama i kockama koje se premeštaju bez kraja. Uključivanje ovakvih motiva u dramsko tkivo predstave je, naravno, prihvatljivo (i poželjno), ali način na koji su oni uvedeni nije estetski vredan. Primer za promišljenije osavremenjivanje Nušićevih dela, na sceni JDP-a, je predstava „Pučina” Egona Savina, gde su bliski detalji nenametljivije i zato efektnije dodati.

Igra glumaca u ovom „Narodnom poslaniku” preovlađujuće nije prefinjena, oni nastupaju u vrlo izveštačenom, prenaglašenom, tvrdo grotesknom stilu, koji ubija ironiju, ambivalenciju, dvosmislena značenja, metaforički smisao, očekivane u jednom umetničkom delu (ili onom koje ima takve ambicije). A od pozorišta kao što je Jugoslovensko dramsko imamo takva očekivanja. Poetika ove predstave više odgovara Pozorištu Slavija ili Akademiji 28, koje ovom prilikom ne nipodaštavamo, nije sporno da i takve, ultrakomercijalne, estradne predstave treba da postoje u jednom teatarskom sistemu, no mesto Jugoslovenskog dramskog pozorišta ipak nije u toj grupi, ova institucija je svoju tradiciju i status izgradila na umetničkoj prefinjenosti.

Dragan Mićanović, inače glumac izvanredne izražajnosti, igra protagonistu Jevrema Prokića korektno, ali ne i izuzetno (u skladu sa njegovim mogućnostima), kao jednu ambicioznu gnjidu, novog bogataša sa političkim aspiracijama, blago groteskno, dosledno otkrivajući njegovu prostotu, škrtost, sitničavost. Sloboda Mićalović je donela izveštačeni i usiljeni lik Jevremove žene Pavke, kao i Nataša Ninković, u napadnoj ulozi Spirinice, jedne vrlo goropadne žene, politički takođe vrlo ambiciozne, gladne moći, koja pokušava da se domogne preko supruga Spire (Aleksandar Đurica), manjeg od makovog zrna u njenoj nimalo milostivoj blizini. Srđan Timarov je posebno nadahnut u oblikovanju lika Srete, još jednog bahatog, samodovoljnog mufljuza, prepoznatljivog tipa moćnika našeg vremena, nabildovanog siledžiju koji beskompromisnim bezobrazlukom, izvan polja pravde, postiže svoje ciljeve. On jeste u određenom smislu komički efektan, ali u obliku koji nema naročitih umetničkih vrednosti, jer nema višeslojnost značenja, već cilja na instant zabavu i direktno osvajanje publike, imitacijom naše nakaradne stvarnosti, i u tom smislu je njegov nastup reprezentativan u pogledu problematičnog rediteljskog pristupa.

Nekoliko glumaca igra mimo ovog prostora grube preteranosti. Miodrag Dragičević odmerenije i zato verodostojnije oblikuje lik advokata Ivkovića, opozicionara, nešto uglađenijeg, ali ne i pravednijeg ili boljeg čoveka od onih na vlasti; on takođe samo sledi svoje interese, ne obazirući se mnogo na osećanja bližnjih, na primer Danice (Marta Bogosavljević), sa kojom je (bio) u ljubavnoj vezi. Branko Vidaković takođe uverljivije i suptilnije, sa više finijih nijansi igra gospodina Marinkovića, kao i Goran Šušljik u ulozi uzdržanijeg, iako ledenog i pragmatičnog inspektora Sekulića koji profitira gradeći Jevremov put do poslaničke slave...

Režija Vita Taufera je gotovo isključivo oslonjena na igru glumaca, bez naročitih iskoraka na polju scenskog jezika, vrlo ravnog, isušenog. Na vizuelnom planu, retke (pohvalne) promene i dinamiku unose projekcije na video bimu, u pozadini, u daljini, u prizorima koji se pružaju sa terase Jevremovog doma, od gradilišta koje vidimo u najvećem delu radnje, do vatrometa koji prati Jevremov politički govor u raspletu. A uopšteno posmatrajući, scenski prostor i kostimi odražavaju savremenost radnje i društveni status likova, novih bogataša (scenografija Lazar Bodroža, kostim Suna Kažić).

Pokušavajući da razumemo, možda i da opravdamo, postojanje ove predstave, pretpostavljamo da je ideja bila da se kritički prikaže naš aktuelni društveno-politički život, njegova vulgarnost, prostota i bestidnost borbe za materijalnu i političku korist, pa se krenulo putem kopiranja stvarnosti, valjda sa ciljem da se ukaže na njenu odvratnost (svima već odavno jasnu). No, taj cilj ovde svakako nije postignut na umetnički iole vredan način, a zbog odsustva drugih slojeva značenja, zbog jednoznačnosti i grubosti igre, takav svet gotovo da se slavi.