По моделу народног весеља

„Народног посланика”, Нушићеву прву комедију, чија савременост нимало не јењава, ни после готово сто педесет година од њеног настанка, редитељ Вито Тауфер на сцену Југословенског драмског позоришта поставља у врло директном, грубом, површном и упрошћеном, и зато баналном облику. Овај текст гогољевски сатиричних црта, који отвара питања политичких амбиција и друштвених и медијских манипулација, односно закулисних радњи и тајновитих сплеткарења, као средстава освајања политичке моћи, отвара могућности за финији, суптилнији, апсурдом и иронијом обојени сценски израз. То је, на пример, показала недавна представа „Народни посланик” у режији Егона Савина у Македонском народном позоришту, која је такође донела значењски савремено читање Нушићеве непосустајуће убојите комедије, али у уметнички деликатном и вредном облику.

Радња Тауферове представе је, дакле, упадљиво осавремењена, увођењем препознатљивих детаља из наше стварности, на које публика бурно (одушевљено) реагује, на пример критичким опаскама о свеприсутном хаосу, разлоканим улицама и коцкама које се премештају без краја. Укључивање оваквих мотива у драмско ткиво представе је, наравно, прихватљиво (и пожељно), али начин на који су они уведени није естетски вредан. Пример за промишљеније осавремењивање Нушићевих дела, на сцени ЈДП-а, је представа „Пучина” Егона Савина, где су блиски детаљи ненаметљивије и зато ефектније додати.

Игра глумаца у овом „Народном посланику” преовлађујуће није префињена, они наступају у врло извештаченом, пренаглашеном, тврдо гротескном стилу, који убија иронију, амбиваленцију, двосмислена значења, метафорички смисао, очекиване у једном уметничком делу (или оном које има такве амбиције). А од позоришта као што је Југословенско драмско имамо таква очекивања. Поетика ове представе више одговара Позоришту Славија или Академији 28, које овом приликом не ниподаштавамо, није спорно да и такве, ултракомерцијалне, естрадне представе треба да постоје у једном театарском систему, но место Југословенског драмског позоришта ипак није у тој групи, ова институција је своју традицију и статус изградила на уметничкој префињености.

Драган Мићановић, иначе глумац изванредне изражајности, игра протагонисту Јеврема Прокића коректно, али не и изузетно (у складу са његовим могућностима), као једну амбициозну гњиду, новог богаташа са политичким аспирацијама, благо гротескно, доследно откривајући његову простоту, шкртост, ситничавост. Слобода Мићаловић је донела извештачени и усиљени лик Јевремове жене Павке, као и Наташа Нинковић, у нападној улози Спиринице, једне врло горопадне жене, политички такође врло амбициозне, гладне моћи, која покушава да се домогне преко супруга Спире (Александар Ђурица), мањег од маковог зрна у њеној нимало милостивој близини. Срђан Тимаров је посебно надахнут у обликовању лика Срете, још једног бахатог, самодовољног муфљуза, препознатљивог типа моћника нашег времена, набилдованог силеџију који бескомпромисним безобразлуком, изван поља правде, постиже своје циљеве. Он јесте у одређеном смислу комички ефектан, али у облику који нема нарочитих уметничких вредности, јер нема вишеслојност значења, већ циља на инстант забаву и директно освајање публике, имитацијом наше накарадне стварности, и у том смислу је његов наступ репрезентативан у погледу проблематичног редитељског приступа.

Неколико глумаца игра мимо овог простора грубе претераности. Миодраг Драгичевић одмереније и зато веродостојније обликује лик адвоката Ивковића, опозиционара, нешто углађенијег, али не и праведнијег или бољег човека од оних на власти; он такође само следи своје интересе, не обазирући се много на осећања ближњих, на пример Данице (Марта Богосављевић), са којом је (био) у љубавној вези. Бранко Видаковић такође уверљивије и суптилније, са више финијих нијанси игра господина Маринковића, као и Горан Шушљик у улози уздржанијег, иако леденог и прагматичног инспектора Секулића који профитира градећи Јевремов пут до посланичке славе...

Режија Вита Тауфера је готово искључиво ослоњена на игру глумаца, без нарочитих искорака на пољу сценског језика, врло равног, исушеног. На визуелном плану, ретке (похвалне) промене и динамику уносе пројекције на видео биму, у позадини, у даљини, у призорима који се пружају са терасе Јевремовог дома, од градилишта које видимо у највећем делу радње, до ватромета који прати Јевремов политички говор у расплету. А уопштено посматрајући, сценски простор и костими одражавају савременост радње и друштвени статус ликова, нових богаташа (сценографија Лазар Бодрожа, костим Суна Кажић).

Покушавајући да разумемо, можда и да оправдамо, постојање ове представе, претпостављамо да је идеја била да се критички прикаже наш актуелни друштвено-политички живот, његова вулгарност, простота и бестидност борбе за материјалну и политичку корист, па се кренуло путем копирања стварности, ваљда са циљем да се укаже на њену одвратност (свима већ одавно јасну). Но, тај циљ овде свакако није постигнут на уметнички иоле вредан начин, а због одсуства других слојева значења, због једнозначности и грубости игре, такав свет готово да се слави.