Čuvar srpskih grobova

Posle strašne studeni, gladi, bolesti i na stotine umrlih u kršu Albanije, srpska vojska i nejač stigli su na sunčani Krf. Bio je januar 1916. Najteže ranjeni i bolesni od kolere završili su u bolnicama, a promrzli i iznureni na jednoj njivi u selu Agios Mateos. To parče zemlje pripadalo seljaku Janisu Janulisu, koji je dozvolio da bude podignut vojni logor za oporavak srpskih vojnika, ali i da njegova dedovina postane grobnica za 560 vojnika, da bi kasnije bili ekshumirani i njihova tela prenesena i sahranjena u mauzoleju, spomen-kosturnici na ostrvu Vido.

Po dolasku srpske vojske i Vlade Srbije na Krf, vojnici su raspoređeni tako da je u mestu Guvija bila smeštena Vardarska divizija, u obližnjem Ipsosu Moravska divizija, Timočka divizija je bila u Strongili, Šumadijska u Mesongi, Drinska divizija u Agios Mateosu, Dunavska u Vraganjotiki. Prihvatilište za srpske civile  bilo je u Analipsi, Aeroplanska eskadrila se smestila u Potamosu, dok je u dvorcu Ahileon bila smeštena Oficirska bolnica.

I ne samo da je Janis prihvatio srpsku vojsku na svojoj njivi, već je dozvolio da u hladu maslina ostane spomen na saborce i starešine Drinske divizije i jedan svetski rat. Ostaće zabeleženo da je inicijativa za podizanje spomenika potekla od sanitarnog majora Mihaila Dunjića, da je tu ideju sproveo komandant Drinske divizije general Krista Smiljanić, a spomen od kamena pretočio u delo projektant Janko Šafarek.

Čelo spomenika je samo veliki beli mermerni krst, dok je s jedne bočne strane uklesan srpski državni grb i posveta „Drinci svojim drugovima”. S druge strane, u bareljefu, delu Mihajla Milovanovića, ratnog slikar Vrhovne komande srpske vojske, sedi vojnik s puškom u ruci, a ispod su urezani stihovi poručnika i pesnika Vladimira Stanimirovića:

„Na humkama u tuđini, neće srpsko cveće nići.

Poručite našoj deci nećemo im nikad stići!

Pozdravite otadžbinu, poljubite rodnu grudu!

Spomen borbe za slobodu neka ove humke budu!”

„Srpske novine su izvestile da je spomenik delo vojničkih ruku pripadnika Drinske divizija i potpomognuto njihovim dobrovoljnim prilozima. Beše to jedan od prvih spomenika u Velikom ratu, te ga je 17. maja 1916. otkrio sam regent Aleksandar Karađorđević, vrhovni komandant Srpske vojske. Janis nikada više nije obrađivao tu parcelu sa spomenikom ispod krošnji maslina, a njegova porodica, kasnije i potomci, taj amanet do danas nisu prekršili. Srbija im to nije zaboravila.

Društvo za negovanje tradicija oslobodilačkih ratova Srbije je 1993. godine postavilo spomen-bistu u bronzi Janisu Janulisu i ostavilo posvetu „Sinu slavnih Helena, zahvalan srpski narod”, dok u Beogradu jedna ulica nosi njegovo ime.

Potomci Janisovi prepričavali su svojim sinovima i unucima kako ih je Janis vodio na njivu da pokaže gde su bili sahranjeni srpski vojnici. Nije dozvoljavao ni trava da se gazi, a umeo je i da zapeva jednu pesmu „o dalekoj zemlji”, koju je od srpskih vojnika naučio.

„Pevao je i plakao”, pričao je za srpske medije Janisov unuk Hristos Janulis, kada je boravio u Srbiji, da otkrije spomen-ploču posvećenu svom dedi. Tada je i postao počasni građanin niške opštine Pantelej. U toj gradskoj opštini i jedna ulica nazvana je po Grku koji je bio veliki prijatelj Srba, a Mačvanski Prnjavor, selo u zavičaju drinskih div-junaka, i grčki Agios Mateos potpisali su 1992. godine Povelju o bratimljenju.