Pračovek iz doba „Gugla”

Veštačka inteligencija je, kažu, pametnija od nas. I to ne zato što je ona nešto posebno bistra, nego zato što smo mi odlučili da ne budemo. Kako je neko duhovito primetio pre neku godinu, a taj sam ja, veštačka inteligencija je pobedila onda kada su se ljudi odrekli svoje. Da pojasnim: homosapijensi su dali otkaz sopstvenom mozgu, a nekakvi algoritmi su samo došli na upražnjena radna mesta. A kad su okupirali tu kotu, ušli su nam u kuću.

Sećam se vremena kada sam znao napamet 20, 30, možda i 100 brojeva telefona. Naročito u doba kada nije bilo mobilnih. Danas jedva da znam svoj. Ako ga se setim, setim. Kada me neko priupita koji mi je broj, moram prvo da otključam telefon, pa da uđem u podešavanja i da se predstavim telefonu da sam to stvarno ja. Ako telefon nestane, praktično prestajem da postojim. Bez broja, bez kontakata, bez identiteta. Šta postajem? Hodajući podatak bez šifre, pijanac bez promila alkohola u krvi. Kad mi se telefon isprazni, a u blizini nema punjača, mogu samo da se javim ženi ili ćerki imejlom, pod uslovom da se setim lozinke. Ali koje? Za mobilni ili za svoj laptop? Ili kompjuter na poslu? Zavisi gde se čovek zatekne u nevolji.

Međutim, kako lozinku, naravno, čuva veštačka inteligencija, pametan čovek stavlja nešto i na cedulju. Naime, papir trpi sve. Gde stavljam cedulju, odnosno podsetnik? U novčanik prepun kartica. Više ne znam koja čemu služi. Ali šta ako me neko odžepari? Neće se naročito obogatiti, novinari su po pravilu bedno plaćeni. Mnogo veća nezgoda je to što ću morati da vadim nova dokumenta koja se čekaju kao da sam pridruženi član Al Kaide. Sve je memorisano u centralnom kompjuteru.

Postoji i drugi način da se sačuvaju šifre našeg opstanka. Da se zapišu u rokovnik, svesku ili beležnicu, a da se onda, uz laptop, sve to potrpa u ranac. A kad staviš nešto u ranac, on se polako puni uglavnom bespotrebnim stvarima, pa sam odustao da postanem tovarni konj. Ili mazga, dođe mu na isto. Razlog za to je da sam ga dva puta zaboravljao u kafiću, pa sam, očajan, trčao nazad po njega. Nisam shvatio koliko umem da budem brz. Kao Jusein Bolt kad trči ka Ekspu. Priča se da će se oko veštačke inteligencije voditi ratovi. Ona velesila koja stekne konačnu prednost zavladaće svetom. Da, pa šta? Već je zavladala našim životima.

Priča se i da upravlja njima. Recimo, vozi automobil umesto čoveka. Zamišljam dotičnog koji pukne čitavo bogatstvo za opak, brendirani auto, da ga ne bi vozio, već da bi auto vozio njega! Doduše, i moja kola imaju podosta od tih čudesa. Nekakve radare, čuvare u traci koji ti ne daju da pređeš u drugu ako pre toga ne daš migavac. Nisam aktivirao tu mogućnost već tri godine. Nekoliko dobronamernih taksista me opomenulo da ti instrumenti hoće da pošandrcaju, pa ti volan ne dozvoljava da upravljaš njime, već on tobom. Jedan od mojih očajnih ispovednika ispričao mi je kako mu se to događalo dok je obilazio turski šleper. Da ipak ne budem preveliki pesimista. Kola koja sama znaju gde idu umeju da stvore očaravajuću avanturu, jer ponekad ni mi često nemamo pojma ni kuda smo, ni zašto krenuli. Naročito kad nastane egzodus tokom praznika.

Kad sam bio klinac i vozio „trabanta”, poznavao sam svaku ulicu u Beogradu. Danas me i po kraju vodi gugl mapa, onim užasavajućim, metaliziranim glasom koji nikako da se utiša. Ja bar nisam otkrio kako. Jednom prilikom, vozila me oko Požarevca napred-nazad, odlično se zabavljajući s mojim živcima. Ipak sam prošao mnogo bolje od mog kolege koga je lepo sprovela od Beograda do Beča, ali mu se u povratku surovo osvetila. Ili moj prijatelj nije znao kako se njome rukuje. Valjda je uputstvo bilo napisano sitnim slovima. Ko zna šta je pritisnuo, ali umesto u Beograd, dovela ga je u mađarske njive, među kukuruze, pa je lutao u mrkloj noći kroz polja i livade kao da je u romanu Stivena Kinga. Naravno, padala je kiša. Kao da ga je zarobila Keti Bejts u „Mizeriju”.

Zbogom pameti, braćo i sestre. Vi kako hoćete, ali ja se držim načina života pećinskog čoveka iz doba „Gugla”. Bilo je to nedavno, a sada se čini kao praistorija. Ovo zlo doba bih nazvao „Gugl plus”. Mada ne znam tačno šta je plus u toj konstataciji, ali minus vidim golim okom. I to sopstvenim. Plus je što imamo iluziju da mislimo da znamo sve, minus je što zapravo ne znamo ništa. Sve informacije su tu, nadohvat prsta, ali prst je zauzet besmislenim tipkanjem. Pamćenje je postalo suvišno, kao rezervni točak. Ima ga poneko, ali se svi nadaju da im nikad neće zatrebati.

Veštačka inteligencija danas piše tekstove, komponuje muziku, slika portrete, pravi scenarije, režira filmove. Jedan slavni srpski reditelj mi je pričao da mu studenti sve češće donose takve filmiće. I on sve teže primećuje šta je autorski rad mlade osobe, a šta algoritamska maštarija. Ili šta god već. Sledeći korak je verovatno da će znati i šta smo hteli da kažemo, iako smo to zaboravili. Ona pamti naše navike bolje nego mi sami: zna kad smo gladni, kad smo nervozni i kad nam treba nova besmislena serija da bismo pobegli od sumorne stvarnosti. Ako je serija novijeg datuma, ko je napisao, ko je režirao i ko glumi? Meri nam i broj koraka i krvni pritisak. Kao ugledni hipohondar, ukinuo sam sve te opcije. Nisam toliko poblesavio, da nosim holter dan i noć.

Njeni poznavaoci mi pričaju da su koristi od nje nesporne. Lekari uz njenu pomoć spasavaju živote, naučnici ubrzavaju otkrića, a učenici dobijaju odgovore brže nego što stignu da postave pitanje. Ključni problem je što odgovor stiže pre razmišljanja. A razmišljanje je spor proces za ove skalamerije. Neefikasan je, jer nema aplikaciju. I šteta se ne vidi odmah. Kao kad ste prestali da čitate, jer roman „ima sažetak”. Onda prestanete da pišete, jer „ima predlog za vas”. Pa prestanete da pamtite, jer ste joj predali besplatno mozak, bez borbe. Šta je, dakle, najveća opasnost? Mašine neće postati ljudi, nego će moderan čovek postati dodatna oprema. Odnosno baterija koja se puni noću i prazni preko dana, dok čudovište zna gde idemo i zašto. Ako smo uopšte negde pošli. Da li je sve izgubljeno? Naravno da nije. Veštačku inteligenciju treba shvatiti samo kao alat, a ne kao sudbinu. Može da bude kalkulator, najsavršenija memorija ikada smišljena, ali ona nema savest. Može da zna odgovor, ali ne i pitanje koje vredi postaviti. To je još uvek naš posao.

Tvrdi se i da nema emocije, mada se neki američki kolega pre neku godinu toliko zapričao sa njom, odnosno četovao sa dotičnom, da se ona totalno zatreskala u njega. Uostalom, danas se klinci i oni stariji upoznaju preko aplikacija. Zato, ako u nekom baru primetite devojku željnu razgovora i zagrljaja, bacite telefon i naručite joj piće. Ne garantujem uspeh pri prvom pokušaju, ali fatalan susret će se kad-tad dogoditi. Jer ljubav se po pravilu nalazi na dnu čaše, bez obzira da li je bila napunjena viskijem ili ceđenom pomorandžom. U toj noći, u tom razgovoru, u toj čaši i ostalom što će uslediti, pomenuta inteligencija će nestati. Naročito ako vam se baterija na telefonu isprazni.

Kada je sutra napunite i telefon zasvetluca, shvatićete da je to običan predmet koji je vaš sluga, nikako gospodar! A njegova memorija rob koji treba da vam služi. Zato, zbog pameti, a bogami i opstanka, lekovito je ponekad pogrešiti, setiti se broja bez kontakta i razmisliti bez pretrage. I naročito je poželjno biti nesavršen, nedokučiv i donekle misteriozan. U suprotnom, postajete robot, a onda sam džabe krečio!