Naftni prevrat

Od našeg stalnog dopisnika

Vašington, 11. novembra – Državnom uredbom zavodi se štednja goriva u SAD. Propisuju se sledovanja. Počinje crpljenje strateških rezervi "tečnog zlata". Cena nafte skače na 150 dolara za barel. Destabilizuje se centralna Azija. Vašington se sprema da napadne Iran i Venecuelu, kao na "otpadnike" čija snaga raste prodajom preskupog petroleja.

Takve krize u stvarnosti nema, ali je projektovana u obliku realnijem od filmske ili literarne fantastike. Sadržana je u "crnom scenariju" koji je grupa ovdašnjih eksperata nedavno sačinila da bi podstakla ovdašnje vlasti da hitno razrade mere za smanjivanje zavisnosti od uvoza nafte s "nestabilnih područja" pre nego što bude "prekasno"…

Amerikanci se, očigledno je i bez pomenutih zloslutnosti, teško privikavaju na poskupljenje benzina. Na njegovoj su jevtinoći zasnovali, u dobroj meri i ekonomski razvoj i političku stabilnost i način života.

Rast cena nafte, do blizu 100 dolara za barel, ujedno je dodatno uzdrmao i poziciju supersile – sugerišu američki glavni mediji. Konstatuju se, pri tom, dve bitne, prevratničke, karakteristike nove situacije: Prvo, u toku je najveći transfer bogatstva u istoriji, jer potrošači svakoga dana plaćaju četiri-pet milijardi dolara više nego pre pet godina što će samo u 2007. uliti dva biliona dolara u kase petrolejskih kompanija i država – tvrdi "Vašington post". Drugo, skok cene goriva je treći šok te vrste u ovoj generaciji, a ujedno je prvi koji je izazvan povećanom tražnjom a ne smanjivanjem proizvodnje nafte – ocenio je "Njujork tajms".

Ovakva "tumbanja" su dovela, zaključuju ti listovi, do promene strateškog rasporeda snaga. Pa ističu: zahvaljujući novim, velikim prihodima od nafte – Moskva je povećala uticaj na međunarodnoj sceni pa "može i da se odupre onome što vidi kao američki ekspanzionizam", a Teheran i Karakas su očvrsli kao regionalni "izazivači" politike Vašingtona.

Uporedo sa uzletom velikih proizvođača, raste i uticaj novih – potrošačkih giganata, što takođe menja globalne odnose. Kina i Indija su, ukazuje se, u ubrzanom ekonomskom razvoju –

postali veliki uvoznici i zaoštrili konkurenciju Zapadu na tržištu nafte, što bitno doprinosi rastu njene cene i nagoveštava "dugoročnu transformaciju svetskog energetskog balansa".

Ta dva azijska "džina" mogla bi rastućom tražnjom da zagorčaju zalogaje u zadovoljavanju "američkog apetita za velikim kolima i kućama" – upozoravaju analitičari. S takvim običajem, SAD troše, dodaju, četvrtinu svetskog petroleja, po ceni znatno nižoj nego u Evropi, a kad bi Kinezi i Indijci toliko trošili, svetska proizvodnja nafte bi morala da poraste sa sadašnjih 85 na 200 miliona barela dnevno, a to bi bilo nemoguće – ukazuje njujorški dnevnik, pozivajući se na mišljenje stručnjaka. Eksperti, ujedno, prognoziraju da bi do 2030 – kada će, kako se pretpostavlja, globalna tražnja dostići 115 miliona barela dnevno – Kina i Indija mogle da uvoze više petroleja nego SAD i Japan danas…

Ušli smo u doba značajnog povećanja cena goriva – slažu se poznavaoci. To će, kažu, uzdrmati mnoge sisteme i svetske odnose u celini.

Podsećaju da se prošlog veka svet modernizovao – na jevtinoj nafti. U poslednjoj deceniji 20. stoleća "prosečna cena joj je bila 20 dolara za barel". Danas je gotovo pet puta viša, ali još nije paprena kao što je bila u aprilu 1980. kada je, sa obračunatom stopom inflacije od tog vremena dosad, praktično iznosila 101,7 dolara za barel. Reklo bi se da je nafta još uvek jevtina – piše "Tajms" – jer joj je cena niža nego uvoznoj flaširanoj vodi ili mleku, koji koštaju 180 i 150 dolara "po barelu".

Šta god koga snašlo, sadašnje poskupljivanje petroleja je – preciziraju hroničari – i vrlo pozitivan događaj. Jer do njega dolazi, dobrim delom, zbog naglog razvoja svetske ekonomije, kojim se iz siromaštva izvlače stotine miliona ljudi u Indiji, Kini, Rusiji...

Globalno gledano, to je nov fenomen – tvrde poznavaoci. To zahteva, poručuju, dublja preispitivanja međunarodnih odnosa, kako bi se prilagodili rastu novih energetskih – i proizvodnih i potrošačkih – sila.