Kad je bal, nek je narodni

Od našeg stalnog dopisnika
Vašington, januara – Rejčel Taker se nagledala svakojakih čuda, ali ono koje joj ni iskustvo ni mašta nisu najavljivali dočekala je u 106. godini. Kao da je čarobnim štapićem pretvorena u „zvezdu”, najednom se obrela okružena pažnjom, čak značajnijom, iako manje publikovanom, od one kojom su, istog dana istim povodom u istom gradu, propraćene atraktivnosti Šeron Stoun, Demi Mur…„Nikad nisam mogla ni da pomislim da ću sve ovo da doživim”, izjavila je reporterima. U skupoj večernjoj toaleti, podvrgnuta uslugama vrhunskih frizerki, kozmetičarki, manikirki, pedikirki – jedva da je sebe prepoznala u ogledalu svoje elegantne sobe jednog od elitnih prestoničnih hotela u kome su joj servirali prvoklasne đakonije uz svirku majstorskog orkestra.

Milionerovi gosti

Luksuz priređen njoj, siromašnoj meštanki vašingtonskog predgrađa Aleksandrija, uživalo je istovremeno još 700 ljudi koji nikada tako nešto, ni približno, nisu mogli ni da sanjaju, a kamoli da priušte. Svi su bili počasni gosti imućnog biznismena Erla Staforda (60) koji ih je častio besplatnim trodnevnim boravkom u hotelu na Aveniji Pensilvanija, nadomak Bele kuće.

Kad je bal, nekje bal– bio je, reklo bi se, jedan od principa koji su ga rukovodili da organizuje takav skup, nalik privremenom socijalnom inženjeringu. Platio je 1,6 miliona dolara za smeštaj i kompletnu opskrbu svojih zvanica da bi im, istovremeno, omogućio da učestvuju u istorijskom događaju– inauguraciji Baraka Obame, prvog crnca (rase kojoj pripadaju i Rejčel i Erl) na čelu Bele kuće.

Poduhvat je nazvao „Inauguralni narodni bal”, uvrstivši ga u stotine nezvaničnih, pored 10 zvaničnih, balova kojima je prošlog utorka obeležavana politička premijera na najvišem nivou. Njegovoj dobrotvornoj operaciji priloge su dale mnoge kompanije kao i imućni pojedinci– pogotovu u vidu svečane garderobe, od lakovanih cipela do smokinga i dugačkih haljina. Stotine volontera se angažovalo u prikupljanju takvih darova.

Poklonoprimci su bili isključivo građani koje su dosad uporno mimoilazili materijalni plodovi „američkog sna”. Osiromašeni dodatno kao žrtve uragana, ojađeni porodičnim nasiljem, ratni invalidi, nezbrinuti tinejdžeri, oboleli od neizlečivih bolesti. Došli su besplatnim organizovanim prevozom, neki i avionima iz Kalifornije, Luizijane, Teksasa, Alabame…

Među prispelima dugom autobuskom vožnjom bio je i 16-godišnji Ostin Henderson koji je tako, kaže, prvi put izašao iz čikaškog predgrađa u kome se o njemu i njegove šestoro braće i sestara brine samo baka. Ohrabren uzletom Obame, pa i iznenadnim luksuznim počastima, sada veruje da će ostvariti i lični dalekosežni san, da postane nastavnik biologije…

Neko će reći, verovatno, da je Erl mogao bolje da utroši velike pare da ih je nevoljnicima raspodelio za njihove svakodnevne potrebe, pa i da je raskošnim darovanjem hteo da smanji sebi porez i napravi reklamu za svoju tehnološku firmu. Možda. Ali on kaže da mu je cilj bio da nesrećni dožive trenutke vanredne sreće, da budu učesnici povesnog čina u prevazilaženju rasnih podela, pa da time podstakne i društvo da sistemski pomaže ugroženim ljudima. A čije nevolje premašuju čak i moć dobrotvorne organizacije Bila i Melinde Gejts, a kamoli manjih udruženja kakva je njegova „Staford fondacija”.

Ovako ili onako, tek Rejčel i njoj slični odabranici s podnožja socijalne piramide mogli su da inauguralnu paradu gledaju– s visine hotelskog vidikovca. I da sagledavaju, dosad im prilično otuđenu, Belu kuću kao prekretnicu sudbine: jer njom sada „gazduje” pripadnik rase koja je robovskim radom, pre dva stoleća, gradila to zdanje u koje je prvi put jedan crnac (prosvetitelj Buker Vašington) ušao kao gost predsednika (Teodora Ruzvelta)– tek početkom devedesetih pretprošlog veka, u vreme kad je Rejčel došla na svet.

Duga tradicija

A što se balova povodom predsedničkih inauguracija tiče, oni su tradicionalni, i hroničari kažu su pred dvestotim rođendanom, jer je prvi održan 4.marta 1809. Lideri su ih se, doduše, povremeno odricali zbog štedljivosti, porodičnih ili kolektivnih trauma kakva je bila ekonomska Velika depresija tridesetih godina prošlog veka, na koju podseća sadašnja kriza.

Zabeleženo je da bi uzdržavanjem od njih znatno duže vladao pa i poživeo svojevremeni šef države Vilijam Henri Harison. On je marta 1841. posle rekordno dugog inauguralnog govora po mrazu (a bez kaputa i kape) nekoliko puta ulazio u zagrejane balske dvorane i izlazio iz njih na veliku hladnoću, što ga je dokusurilo, jer se razboleo i umro već 31. dana predsednikovanja.

Gosti na „Inauguralnom narodnom balu” su se, čuje se, bolje čuvali. Nije im se izlazilo, bar ne često, iz hotela u kome su imali više ugodnosti, ne samo istorijskih, nego ikada.

Rejčel je ipak imala jedan problem, jer je došla u situaciju da nešto od ponuđenog odbije. Kad su je zamolili za ples, odgovorila je: „Hvala, ali ne znam da igram”. Bar ne– u balskom stilu.