Кад је бал, нек је народни

Од нашег сталног дописника
Вашингтон, јануара – Рејчел Такер се нагледала свакојаких чуда, али оно које јој ни искуство ни машта нису најављивали дочекала је у 106. години. Као да је чаробним штапићем претворена у „звезду”, наједном се обрела окружена пажњом, чак значајнијом, иако мање публикованом, од оне којом су, истог дана истим поводом у истом граду, пропраћене атрактивности Шерон Стоун, Деми Мур…„Никад нисам могла ни да помислим да ћу све ово да доживим”, изјавила је репортерима. У скупој вечерњој тоалети, подвргнута услугама врхунских фризерки, козметичарки, маникирки, педикирки – једва да је себе препознала у огледалу своје елегантне собе једног од елитних престоничних хотела у коме су јој сервирали првокласне ђаконије уз свирку мајсторског оркестра.

Милионерови гости

Луксуз приређен њој, сиромашној мештанки вашингтонског предграђа Александрија, уживало је истовремено још 700 људи који никада тако нешто, ни приближно, нису могли ни да сањају, а камоли да приуште. Сви су били почасни гости имућног бизнисмена Ерла Стафорда (60) који их је частио бесплатним тродневним боравком у хотелу на Авенији Пенсилванија, надомак Беле куће.

Кад је бал, некје бал– био је, рекло би се, један од принципа који су га руководили да организује такав скуп, налик привременом социјалном инжењерингу. Платио је 1,6 милиона долара за смештај и комплетну опскрбу својих званица да би им, истовремено, омогућио да учествују у историјском догађају– инаугурацији Барака Обаме, првог црнца (расе којој припадају и Рејчел и Ерл) на челу Беле куће.

Подухват је назвао „Инаугурални народни бал”, уврстивши га у стотине незваничних, поред 10 званичних, балова којима је прошлог уторка обележавана политичка премијера на највишем нивоу. Његовој добротворној операцији прилоге су дале многе компаније као и имућни појединци– поготову у виду свечане гардеробе, од лакованих ципела до смокинга и дугачких хаљина. Стотине волонтера се ангажовало у прикупљању таквих дарова.

Поклонопримци су били искључиво грађани које су досад упорно мимоилазили материјални плодови „америчког сна”. Осиромашени додатно као жртве урагана, ојађени породичним насиљем, ратни инвалиди, незбринути тинејџери, оболели од неизлечивих болести. Дошли су бесплатним организованим превозом, неки и авионима из Калифорније, Луизијане, Тексаса, Алабаме…

Међу приспелима дугом аутобуском вожњом био је и 16-годишњи Остин Хендерсон који је тако, каже, први пут изашао из чикашког предграђа у коме се о њему и његове шесторо браће и сестара брине само бака. Охрабрен узлетом Обаме, па и изненадним луксузним почастима, сада верује да ће остварити и лични далекосежни сан, да постане наставник биологије…

Неко ће рећи, вероватно, да је Ерл могао боље да утроши велике паре да их је невољницима расподелио за њихове свакодневне потребе, па и да је раскошним даровањем хтео да смањи себи порез и направи рекламу за своју технолошку фирму. Можда. Али он каже да му је циљ био да несрећни доживе тренутке ванредне среће, да буду учесници повесног чина у превазилажењу расних подела, па да тиме подстакне и друштво да системски помаже угроженим људима. А чије невоље премашују чак и моћ добротворне организације Била и Мелинде Гејтс, а камоли мањих удружења каква је његова „Стафорд фондација”.

Овако или онако, тек Рејчел и њој слични одабраници с подножја социјалне пирамиде могли су да инаугуралну параду гледају– с висине хотелског видиковца. И да сагледавају, досад им прилично отуђену, Белу кућу као прекретницу судбине: јер њом сада „газдује” припадник расе која је робовским радом, пре два столећа, градила то здање у које је први пут један црнац (просветитељ Букер Вашингтон) ушао као гост председника (Теодора Рузвелта)– тек почетком деведесетих претпрошлог века, у време кад је Рејчел дошла на свет.

Дуга традиција

А што се балова поводом председничких инаугурација тиче, они су традиционални, и хроничари кажу су пред двестотим рођенданом, јер је први одржан 4.марта 1809. Лидери су их се, додуше, повремено одрицали због штедљивости, породичних или колективних траума каква је била економска Велика депресија тридесетих година прошлог века, на коју подсећа садашња криза.

Забележено је да би уздржавањем од њих знатно дуже владао па и поживео својевремени шеф државе Вилијам Хенри Харисон. Он је марта 1841. после рекордно дугог инаугуралног говора по мразу (а без капута и капе) неколико пута улазио у загрејане балске дворане и излазио из њих на велику хладноћу, што га је докусурило, јер се разболео и умро већ 31. дана председниковања.

Гости на „Инаугуралном народном балу” су се, чује се, боље чували. Није им се излазило, бар не често, из хотела у коме су имали више угодности, не само историјских, него икада.

Рејчел је ипак имала један проблем, јер је дошла у ситуацију да нешто од понуђеног одбије. Кад су је замолили за плес, одговорила је: „Хвала, али не знам да играм”. Бар не– у балском стилу.