Peta „Pihtijada” u Kačarevu

Ka­ča­re­vo – Zna se da se u do­ma­ćin­skim ku­ća­ma ni­šta ne ba­ca, pa ta­ko ni­sko­kva­li­tet­ni ko­ma­di­ći svi­nje­ti­ne, pap­ci, uši, de­lo­vi gla­ve i osta­li „vi­ško­vi” za­vr­ša­va­ju u pih­ti­ja­ma, ma­snom pu­din­gu, ko­ji svo­ju ma­ni­fe­sta­ci­ju ima i u ju­žno­ba­nat­skom Ka­ča­re­vu. I ove go­di­ne Udru­že­nje že­na „Et­no ku­tak 2015. Kačarevo” uz po­dr­šku me­sne kan­ce­la­ri­je i ko­le­ga iz or­ga­ni­za­ci­je „Sla­ni­ni­ja­de”, po pe­ti put po­zi­va­ju lju­bi­te­lje, ali i znal­ce u spra­vlja­nju ma­snog pu­din­ga, da od­me­re sna­ge na ga­stro­nom­skoj ma­ni­fe­sta­ci­ji, ko­ja će bi­ti odr­ža­na pre­ko­su­tra, 19. ja­nu­a­ra, u Grand sa­li u Ka­ča­re­vu.

Tak­mi­ča­ri se po pro­po­zi­ci­ja­ma pri­ja­vlju­ju či­ni­jom ba­nat­skog aspi­ka i to mo­gu uči­ni­ti i na sam dan tak­mi­če­nja, a ži­ri će oce­nji­va­ti ka­ko uzor­ci iz­gle­da­ju na oko, ko­li­ko su po­sto­ja­ni i na­rav­no – ka­kvog su uku­sa.

– Ovde kod nas je naj­po­pu­lar­ni­ja bo­ga­ti­ja va­ri­jan­ta, u ko­joj ima sa­mo svinj­ske i ju­ne­će kr­ti­ne, uz stan­dard­ne sa­stoj­ke, ko­jih je stvar­no ma­lo – be­li luk i so ako tre­ba, ali je glav­na stvar str­plje­nje, jer pih­ti­je se mo­ra­ju krč­ka­ti, bar šest do se­dam sa­ti na ti­hoj va­tri. Ina­če, sa­da je pra­va se­zo­na za do­ma­će pih­ti­je, a sva­ka ku­ća ima svoj re­cept, pa je ovo le­pa pri­li­ka i za nji­ho­vo raz­me­nji­va­nje. Za­to vi­di­mo, da je s go­di­na­ma na­še tak­mi­če­nje sve po­pu­lar­ni­je i uz po­zna­tu „Sla­ni­ni­ja­du”, ko­ja nam ta­ko­đe pred­sto­ji, na­sto­ji­mo da i „Pih­ti­ja­da” po­sta­ne tra­di­ci­ja, pa i brend Ka­ča­re­va – ka­že za „Po­li­ti­ku” Zo­ra Ču­brić, pred­sed­ni­ca UŽ „Et­no ku­tak 2015. Ka­ča­re­vo”.

Ona je i sa­ma tak­mi­čar­ka, pa uz krat­ku re­cep­tu­ru do­da­je da se sla­ni ra­tluk, još u teč­nom sta­nju, si­pa u plit­ke po­su­de, či­ni­je, ta­nji­re i đu­ve­ča­re i po­si­pa, bar u Ba­na­tu, ale­vom pa­pri­kom, te osta­vlja na hlad­nom da očvr­sne, a po­tom re­že na koc­ki­ce ili za­hva­ta po­ve­ćom ka­ši­kom.

Pih­to­ljup­ci su, još sa­zna­je­mo, po­de­lje­ni na one ko­ji ih vo­le baš čvr­ste, do onih ko­ji pre­fe­ri­ra­ju kad za­drh­te, re­ci­mo kad na uli­ci pro­đu ko­la. No, ne­spor­no, ka­žu pro­po­zi­ci­je sva­kog ova­kvog tak­mi­če­nja, mo­ra­ju da bu­du bi­stre i pro­zir­ne kao led, što ne­ma ve­ze s uku­som, ali ima sa este­ti­kom. Im­pe­ra­tiv je i da su ta­ko „zdra­vo” sla­ne, da su pro­sto slat­ke, kao sta­rin­ski ko­la­či na ba­nat­skoj tr­pe­zi.

Ali, ovaj spe­ci­fič­ni spe­ci­ja­li­tet ne ne­gu­ju sa­mo u Ka­ča­re­vu, već zna­ju da mu se ra­du­ju i ši­rom Sr­bi­je, te je u ne­kim kra­je­vi­ma to­li­ko na ce­ni, da mu se or­ga­ni­zu­ju i pra­vi fe­sti­va­li. Ku­va­ju se ta­da pih­ti­je, de­gu­sti­ra­ju i nu­de na pro­da­ju u i kom­šij­skom, ju­žno­ba­nat­skom De­li­bla­tu, ali i u Vla­so­tin­ci­ma, Gr­de­li­ci, vranj­skoj Odžin­ki, Svr­lji­gu, dok je naj­po­zna­ti­ja ona Ru­me­nač­ka, sa „su­per­pih­ti­jom”, ko­ja zna da se pro­stre i duž dva­de­se­tak me­ta­ra.

U Ka­ča­re­vu, kom­šij­skom Pan­če­vu, iz pa­or­skog Gor­njeg gra­da, oda­kle ta­ko­đe tra­di­ci­o­nal­no sti­žu tak­mi­čar­ski uzor­ci, dik­ti­ra­ju i sle­de­ća pra­vi­la: pih­ti­ja se mo­ra sku­va­ti du­plo vi­še ne­go što tre­ba, jer po­la je za ku­ću, osta­lo ode ro­đa­ci­ma, pri­ja­te­lji­ma i kom­ši­lu­ku – ko­ja se mo­že po­ne­ti. Ta­mo gde se zna red, pra­ve se tri­put go­di­šnje –  naj­ma­nje, a ako je vi­še pu­ta, mo­ra to bi­ti ne­pa­ran broj...

I ako ih ni­ste ku­va­li ka­da je red, na Kr­stov­dan, a je­li za Bo­žić, sle­de­ća pri­li­ka je za Sve­tog Jo­va­na.