Пета „Пихтијада” у Качареву

Ка­ча­ре­во – Зна се да се у до­ма­ћин­ским ку­ћа­ма ни­шта не ба­ца, па та­ко ни­ско­ква­ли­тет­ни ко­ма­ди­ћи сви­ње­ти­не, пап­ци, уши, де­ло­ви гла­ве и оста­ли „ви­шко­ви” за­вр­ша­ва­ју у пих­ти­ја­ма, ма­сном пу­дин­гу, ко­ји сво­ју ма­ни­фе­ста­ци­ју има и у ју­жно­ба­нат­ском Ка­ча­ре­ву. И ове го­ди­не Удру­же­ње же­на „Ет­но ку­так 2015. Качаревo” уз по­др­шку ме­сне кан­це­ла­ри­је и ко­ле­га из ор­га­ни­за­ци­је „Сла­ни­ни­ја­де”, по пе­ти пут по­зи­ва­ју љу­би­те­ље, али и знал­це у спра­вља­њу ма­сног пу­дин­га, да од­ме­ре сна­ге на га­стро­ном­ској ма­ни­фе­ста­ци­ји, ко­ја ће би­ти одр­жа­на пре­ко­су­тра, 19. ја­ну­а­ра, у Гранд са­ли у Ка­ча­ре­ву.

Так­ми­ча­ри се по про­по­зи­ци­ја­ма при­ја­вљу­ју чи­ни­јом ба­нат­ског аспи­ка и то мо­гу учи­ни­ти и на сам дан так­ми­че­ња, а жи­ри ће оце­њи­ва­ти ка­ко узор­ци из­гле­да­ју на око, ко­ли­ко су по­сто­ја­ни и на­рав­но – ка­квог су уку­са.

– Oвде код нас је нај­по­пу­лар­ни­ја бо­га­ти­ја ва­ри­јан­та, у ко­јој има са­мо свињ­ске и ју­не­ће кр­ти­не, уз стан­дард­не са­стој­ке, ко­јих је ствар­но ма­ло – бе­ли лук и со ако тре­ба, али је глав­на ствар стр­пље­ње, јер пих­ти­је се мо­ра­ју крч­ка­ти, бар шест до се­дам са­ти на ти­хој ва­три. Ина­че, са­да је пра­ва се­зо­на за до­ма­ће пих­ти­је, а сва­ка ку­ћа има свој ре­цепт, па је ово ле­па при­ли­ка и за њи­хо­во раз­ме­њи­ва­ње. За­то ви­ди­мо, да је с го­ди­на­ма на­ше так­ми­че­ње све по­пу­лар­ни­је и уз по­зна­ту „Сла­ни­ни­ја­ду”, ко­ја нам та­ко­ђе пред­сто­ји, на­сто­ји­мо да и „Пих­ти­ја­да” по­ста­не тра­ди­ци­ја, па и бренд Ка­ча­ре­ва – ка­же за „По­ли­ти­ку” Зо­ра Чу­брић, пред­сед­ни­ца УЖ „Ет­но ку­так 2015. Ка­ча­ре­во”.

Она је и са­ма так­ми­чар­ка, па уз крат­ку ре­цеп­ту­ру до­да­је да се сла­ни ра­тлук, још у теч­ном ста­њу, си­па у плит­ке по­су­де, чи­ни­је, та­њи­ре и ђу­ве­ча­ре и по­си­па, бар у Ба­на­ту, але­вом па­при­ком, те оста­вља на хлад­ном да очвр­сне, а по­том ре­же на коц­ки­це или за­хва­та по­ве­ћом ка­ши­ком.

Пих­то­љуп­ци су, још са­зна­је­мо, по­де­ље­ни на оне ко­ји их во­ле баш чвр­сте, до оних ко­ји пре­фе­ри­ра­ју кад за­дрх­те, ре­ци­мо кад на ули­ци про­ђу ко­ла. Но, не­спор­но, ка­жу про­по­зи­ци­је сва­ког ова­квог так­ми­че­ња, мо­ра­ју да бу­ду би­стре и про­зир­не као лед, што не­ма ве­зе с уку­сом, али има са есте­ти­ком. Им­пе­ра­тив је и да су та­ко „здра­во” сла­не, да су про­сто слат­ке, као ста­рин­ски ко­ла­чи на ба­нат­ској тр­пе­зи.

Али, овај спе­ци­фич­ни спе­ци­ја­ли­тет не не­гу­ју са­мо у Ка­ча­ре­ву, већ зна­ју да му се ра­ду­ју и ши­ром Ср­би­је, те је у не­ким кра­је­ви­ма то­ли­ко на це­ни, да му се ор­га­ни­зу­ју и пра­ви фе­сти­ва­ли. Ку­ва­ју се та­да пих­ти­је, де­гу­сти­ра­ју и ну­де на про­да­ју у и ком­шиј­ском, ју­жно­ба­нат­ском Де­ли­бла­ту, али и у Вла­со­тин­ци­ма, Гр­де­ли­ци, врањ­ској Оџин­ки, Свр­љи­гу, док је нај­по­зна­ти­ја она Ру­ме­нач­ка, са „су­пер­пих­ти­јом”, ко­ја зна да се про­стре и дуж два­де­се­так ме­та­ра.

У Ка­ча­ре­ву, ком­шиј­ском Пан­че­ву, из па­ор­ског Гор­њег гра­да, ода­кле та­ко­ђе тра­ди­ци­о­нал­но сти­жу так­ми­чар­ски узор­ци, дик­ти­ра­ју и сле­де­ћа пра­ви­ла: пих­ти­ја се мо­ра ску­ва­ти ду­пло ви­ше не­го што тре­ба, јер по­ла је за ку­ћу, оста­ло оде ро­ђа­ци­ма, при­ја­те­љи­ма и ком­ши­лу­ку – ко­ја се мо­же по­не­ти. Та­мо где се зна ред, пра­ве се три­пут го­ди­шње –  нај­ма­ње, а ако је ви­ше пу­та, мо­ра то би­ти не­па­ран број...

И ако их ни­сте ку­ва­ли ка­да је ред, на Кр­стов­дан, а је­ли за Бо­жић, сле­де­ћа при­ли­ка је за Све­тог Јо­ва­на.