Uloga SPS-a i SVM-a u opozicionoj agendi

Kad će tačno biti izbori još se ne zna, ali ćemo sasvim sigurno do kraja ove godine na vanredno glasanje. Tako, još od prošle godine, govore nadležni, oni koji o tome odlučuju, to jest – vlast. Parlamentarna opozicija, koja tvrdi da ovoj vlasti ništa ne veruje, najavu je ozbiljno shvatila, pa je u Skupštini Srbije sve snage usmerila na predizbornu kampanju. Kakve će rezultate dati načini borbe koje su opozicionari izabrali, drugo je pitanje, ali predizborne poruke lete na sve strane. Vlast, naravno, daje svoj pun doprinos.

Jedan od načina borbe za glasove, manje vidljiv, poslanici opozicije počeli su da koriste prošle godine – pokušajem izazivanja razdora među koalicionim partnerima iz skupštinske većine. U tome im, namerno ili nenamerno, svejedno, povremeno pomognu i naprednjaci, javnim izražavanjem, ne bez razloga, nezadovoljstva ponašanjem svojih partnera iz vlasti, naročito u kriznim situacijama. Divnu priliku opozicionarima, prošle godine u martu, dao je visoki funkcioner i poslanik SPS-a Branko Ružić, kada je „izašao u šetnju” na veliki protest protiv vlasti, u kojoj je takoreći, do juče bio ministar, i tamo „naleteo” na prijatelja i, kako kaže vlast, u to vreme glavnog blokadera, rektora Univerziteta u Beogradu Vladana Đokića. Đokić i Ružić srdačno su pali u zagrljaj, a SPS i njegov lider Ivica Dačić, koji je kao ministar unutrašnjih poslova dao sve od sebe da u Beogradu ne padne krv, bio je izložen udarcima sa svih strana. Naprednjaci su, s pravom, osuli drvlje i kamenje po koalicionom partneru čiji visoki funkcioner demonstrira protiv vlasti, a opozicionari zato što je Dačić „Vučićev poslušnik”, čija „policija puca na narod iz zvučnog topa”. To što nikakvog zvučnog topa nije bilo i što se Dačić ubio da to i praktično dokaže, bilo je dodavanje nove municije za rafalnu paljbu po njemu.

Ružić je postao zvezda i „profesionalnih medija”, a SPS je, po njihovoj oceni, uz Ružićeve dvosmislene izjave, pred totalnom propašću i nestankom s političke scene. U skupštini je opozicija ovu temu rabila do iznemoglosti, a socijalisti su se branili kako su znali i umeli. Ako se izuzmu tada još poslanica Snežana Paunović i Dunja Bratić Simonović, nije im to baš dobro išlo. I ta kampanja pokušaja izazivanja sukoba unutar SPS-a i SPS-a i SNS-a traje sve vreme, nekad većeg, nekad manjeg, intenziteta, u zavisnosti od prilike.

Na u sredu završenoj sednici parlamenta, na kojoj su usvojeni „pravosudni zakoni”, SPS i Ivica Dačić opet su bili tema više opozicionara, ali se ovog puta istakao Radomir Lazović (ZLF), koga „sad kad se najavljuje rekonstrukcija vlade zanima šta će biti sa SPS-om i Ivicom Dačićem i koji su vaši stavovi povodom ovih zakona, koji su ocenjeni kao katastrofalni nastavak kontrole tužilaštva od strane EU, mi smo o tome obavestili delegaciju Evropskog parlamenta”. Lazović je, između ostalog, rekao: „Pošto se u programu SPS-a govori da će se ostvariti pravna sigurnost, nezavisnost pravosuđa, povratiti poverenje građana, da li je to poverenje građana? Ja znam da u MUP-u odluke ne donosi Ivica Dačić, on se ne pita za postavljenja, ali čemu je onda ministar? Neće izbeći odgovornost. Mnogi ga ocenjuju kao malog miša, nema ga nigde, eventualno se negde javi da kaže da postoji, ali, ljudi, to je jedna od najvažnijih funkcija u državi, biti ministar policije u trenutku kada se ta policija zloupotrebljava.”

Lazoviću je odgovorio Uglješa Marković: „Čini mi se da je neko kolege posavetovao da oni treba da budu kopija SPS-a. Uporno se trude već mesecima da se negde predstave kao socijalisti. Kad je bio onaj zakon o izvršiteljima, tada sam rekao da će se na glasanju videti ko je socijalista, zato što taj zakon štiti najugroženije. Kolega i njegova poslanička grupa, građani mogu da provere, taj zakon nisu podržali, SPS jeste. Takođe, primećujem preveliku brigu uvaženog kolege za SPS, ne znam zašto se on sekira oko SPS-a i za njenog predsednika Ivicu Dačića. Nemojte se sekirati, kolega, za SPS i da li ćemo mi postojati, već sam vam rekao i prošle nedelje, 35 godina postojimo, odgovaramo, za razliku od vas, isključivo i samo građanima i narodu Srbije i jedino se njihovog suda plašimo. Ne trčimo ni kod koga da se pravdamo, ili molimo, tužimo, da se žalimo... Kroz ovu salu su prošli mnogi, ali, kolega, očito se niste bavili nekom istorijom parlamentarizma – SPS je konstantna.”

Nije se baš Marković proslavio odgovorom, ali ima istine u tome da ZLF pokušava da „otme” deo birača SPS-a, što je, s obzirom na njihovu politiku i trčanje na belosvetske adrese da ogovaraju sopstvenu državu i traže sankcije za narod, potpuno iluzoran posao. Međutim, ima tu i želje da se napravi razdor u SPS-u, da se potkopa autoritet Dačića u sopstvenoj partiji, Ružić tu pripomaže, pre svega, javnim nastupima, ali i da se izazove sukob između SPS-a i SNS-a. Ali, ni to im neće biti od neke naročite koristi, pre svega zato što je Ivica Dačić vrhunski političar, kome, između ostalog, SPS duguje što je uopšte opstao na političkoj sceni.

Osim SPS-a, opoziciji je, od koalicionih partnera SNS-a, na meti i Savez vojvođanskih Mađara. Prošle godine, sve do izbora članova Saveta REM-a, čudom nisu mogli da se načude što SVM sedi u koaliciji sa SNS-om i daje „demokratski legitimitet diktatorskoj vlasti”, bilo je i pohvala SVM-u i pozivu da se, „kao neko ko je iskreno za ulazak u EU i evropske vrednosti”, priključi „narodu u borbi za demokratiju i evropski put...”. Lider SVM-a Balint Pastor, koji je sada, zbog obaveza u vlasti Subotice, ređe u poslaničkoj klupi Skupštine Srbije, kad je bio tu, odgovorio im je baš kao pravi sin velikog čoveka i vrhunskog političara pokojnog Ištvana Pastora. Vrlo opširno, otmeno, staloženo, bez podizanja glasa i uvreda, samo argumentima. Ukratko, kazao je da je SVM izuzetno zadovoljan saradnjom sa SNS-om, „uvek potpisujemo koalicioni sporazum, stavimo u njega šta su naši prioriteti i sve što smo se dogovorili je realizovano”. Pomenuo je da su bili i deo prethodne vlasti, ali da dogovori nisu poštovani. I pripadnici mađarskog naroda, sudeći po glasanju na izborima, zadovoljni su SVM-om.

Međutim, kad je propala ujdurma oko izbora člana Saveta REM-a iz redova nacionalnih saveta nacionalnih manjina, čiji je cilj bio po svaku cenu sprečiti izbor kandidata koga je predložio SVM, a podržalo još 20 od 24 nacionalna saveta, na SVM se sručilo drvlje i kamenje, božji bes takoreći. No, Elvira Kovač je to spremno dočekala, ništa manje opširno i argumentovano od Pastora, ali s nešto više emocija, razotkrila je manipulacije i sprečila, apelom na koalicione partnere, da ona uspe. I od tada napadi traju, poslednji smo videli na minuloj sednici, završenoj u sredu.

Ana Oreg (PSG) iskoristila je priliku za diskusiju o zakonima, da priča o evropskom putu Srbije i „huškanju Milenka Jovanova da pljuje po evroparlamentarcima”, da baci kamen na SVM. Kazala je: „Jedino je Elvira Kovač ostala dosledna i sastala se s njima, mada ne znam kako je objasnila da SVM blokira proces izbora članova Saveta REM-a. Ne treba da govore da je to u interesu Mađara. Jedino što je u interesu Mađara je da SNS konačno ode s vlasti, a ne znam dokle ćete da ih branite. Zar ne vidite da ste na brodu koji tone? I to ne tonete samo sa jednim brodom, već sa oba. Tone vam brod i u Mađarskoj i ovaj u Srbiji, spasavajte živu glavu, pobogu! Raspišite izbore da vas se konačno rešimo.”

Dobila je brz, argumentovan i vrlo jasan odgovor od Borisa Bajića, koji je rekao da SVM nije blokirao izbor članova Saveta REM-a i dodao: „Neprihvatljivo je, nedemokratski i suprotno evropskim vrednostima da se bezobzirno gazi dostojanstvo saveta nacionalnih manjina, naročito od onih koji se lažno predstavljaju kao njihovi zaštitnici. Jasno je i do kraja ogoljeno da se nacionalni saveti i njihovi kandidati instrumentalizuju isključivo kao sredstvo za postizanje političkih ciljeva i interesa krupnih političkih aktera na političkoj sceni. Reč je o političkim interesnim grupama koje imaju, da kažemo, srpski nacionalni predznak i koji ama baš nikakve veze nemaju s nacionalnim savetima nacionalnih manjina, osim namere da njima manipulišu.”

Bajić je istakao: „Da je u pitanju isključivo politička matematika potvrđuje činjenica da su četiri od osam novoizabranih članova Saveta REM-a podnela ostavke, pokazavši jasno da je presudan bio upravo deveti član. To jasno pokazuje da se preko nacionalnih saveta lome koplja, nedostaje samo jedan glas za većinu, pa se pokušalo doći do tog jednog. Jedina dva nacionalna saveta koja od ukupno njih 24 nisu učestvovala u zajedničkom predlaganju kandidata, kako to Zakon o nacionalnim savetima predviđa, upravo su ona dva koja sede u poslaničkim klupama s koleginicom koja je to iznela, nakon što je 20 od ukupno 24 saveta pojedinačno potpisano i pečatirano podnelo svoje predloge za REM.” Zaključio je da bi bilo mnogo poštenije brisanje određenih članova iz zakona, „nego da se ovako iz dana u dan, iz meseca u mesec, zloupotrebljavaju nacionalni saveti”.

SPS i SVM tačno znaju koliku podršku građana imaju, obe stranke izlaze pod svojim imenom na izbore, ne skrivajući se iza koalicija sa „milion” partnera. I SPS i SVM, od kako postoje, jesu parlamentarne stranke. Čini mi se da bi Oregova morala da bude mnogo opreznija s pozivima za „raspisivanje pobede”, budući da je PSG samo jednom samostalno izašao na izbore, i to onda kad je vlast spustila cenzus sa pet na tri odsto. I to je, ispostavilo se, bio previsok prag za PSG, iako su te izbore bojkotovale, pre svega, sve relevantne proevropske stranke i iako je listu predvodio tadašnji predsednik PSG-a, poznati glumac Sergej Trifunović. Ljudi u Srbiji, mada se sve stranke, vlasti i opozicije, utrkuju da na listu stave, ili da ih podrže javne ličnosti, naročito sportisti i glumci, dive se sportistima na terenu, a glumcima na sceni i ekranu, velikom i malom. Od podrške planetarno poznatih glumaca više ne zavise ni izbori u Americi. Džordž Kluni je dao sve od sebe da pomogne demokratama, njegov doprinos promene kandidata u minut do 12 nije mali, ali je Kamala Haris slavno izgubila, a Klunija su danima razvlačili po medijima, jer je „uticao na promenu kandidata i doprineo porazu demokrata”.

Opozicionari, ovi koji svaku skupštinsku diskusiju završavaju pozivima na „raspisivanje pobede”, koristim ovaj „studentski” izraz, zato što opozicija kaže da izbore neće priznati, ako pobedi sadašnja vlast, biraju pogrešne načine da stignu do glasova birača. Pokušaji izazivanja sukoba među partnerima u skupštinskoj većini pogrešni su baš kao i vređanje svih građana, bilo onih koji glasaju za vlast, bilo neutralnih.